Напокон сам почео. Надокнађујем ко зна који дан заостатка... Док дођем до тог да надокнадим данашњи дан, има да пукнем. Без даљег смарања, почетак другог поглавља:

И тако дан за даном, пред компјутерским екраном...

Posted in Под: Писање 1 коментара Написао Walker у 2:27 PM

Како је лепо кад се ближе избори, одједном оживи и деценијама мртав град. "Покренимо Сомбор заједно" (G17+, SPO, LSV) су Сомборце частили једним фрај концертом, на градском тргу, ево баш вечерас, и то ни мање ни више већ - прецењени Van Gogh. Колико је било масе, немам појма, знам да је било густо пред бином, али трг није био до краја попуњен (мало људи је и знало за концерт). Већина екипе у публици је иста она која их је слушала и последњи пут - овом приликом са сопственом децом под руком или на раменима. И неки нови клинци, као у свакој песми. А ови брате сморили, није да немају пар добрих песама, али ове нове су им редом ужас, а њих највише гурају... Остали смо 20 минута максимално...


Иначе, Ћимокс је ту у гостима па смо обишли град, показивао сам му куће познатих и сличне глупости, од учитељског факултета до једине радње која ради 24/7...

Posted in Под: Walking the Path, Живот, Музика и Филм 1 коментара Написао Walker у 11:58 PM

Кад је била актуелна прича око рушења куће Вељка Петровића, највише сам се плашио да ће на томе остати - на рушењу. Jесте све то лепо - приватник, обећао нову, "исту" до улице, да врати таблу са ознаком - и контам, не исплати му се да сруши а ништа не изгради, али данас су свакаква времена, људи одустају од рођених кућа камо ли од Вељкове... Али ево, од ока, овако незавршену, рекао бих да личи... Отприлике то је та висина, тај број прозора, облик... Додуше све зависи од фасаде и завршних радова, али изгледа да човек држи реч.


Сад кад би отворио једну бар просторију, и у сарадњи са историчарима којих има на претек средио то како треба, наплаћивао улаз један дан недељно (нема потребе да тако нешто ради сваки дан, светска пракса) и ставио тројезичну презентацију на интернет... Имао би лепу заоставштину иза себе, чак и ако није Вељко сам...

Posted in Под: Размишљања 1 коментара Написао Walker у 1:54 AM

Гледао сам неки коментар и сконтао да је мој цртани филм о оперативним системима прегледан преко 3000 пута. Није то лоше, кад погледам да ни један од претходних није ни близу те цифре...

Друго, GW слави три године. Три пута узастопно сам био трећи у тркању оних котрљана, и добио некако 10 победничких жетона, извукао једну ватрену воду, напио се (не ја, него лик) и све на екрану постало сепиа, замуљало се гадно, ни патуљачка пива нису равна овоме...

Треће, био сам са Бакијем на некој tribute to Ramones свирци, и нико од нас није сконтао да је гитариста наша генерација из гимназије, то су нам рекли касније на улици. Штета што су у 2 прекинули све, па се завршило већ у 2.20... Глупост...

Него, ваистину васкрсе, видели га људи...

Posted in Под: Живот, Компјутер, Размишљања 3 коментара Написао Walker у 5:01 AM

Некако сам изгурао. Ноћас сам у сат времена написао 6800+ знакова, што му дође надокнада за три дана, и самим тим сам написао цело прво поглавље. Ранко је завршио поглавље још јуче, ако се не варам, можете га прочитати на сајту, а и ово моје је од малопре доступно у једном комаду на сајту, на страницама пројекта интернет роман.

Дакле, први текст, који објашњава све ово је овде, претходни у низу овде. Седми и коначни део првог поглавља следи:

Čudilo ga je što odjednom oseća strašnu glad, iako do malopre uopšte nije želeo da jede. Neko je uzeo četiri zapečećena pisma od njega, pitao ga za gospođu, kapetana... Nije slušao. Odnekud je osetio miris ljutog pasulja i zenice su mu se suzile a želudac okrenuo naopako. "Od kuće ste, znači", prenule su ga reči starog Čepmena, sedog patuljka sa kosom uvezanom u pletenice koje su se spuštale do ispod pojasa, sa malim mašnicama svih boja na njihovim krajevima. Taj je bio jedan otkačen patuljak, kojeg bi se rođena žena odrekla da je uopšte imao. "Da", rekao je mrzovoljno Anton, cupkajući sa noge na nogu. Čepmen ga je okrznuo pogledom. "Kako je tamo mladiću, mi smo mesecima odsutni i bogovi samo znaju..." Prekinulo ga je Antonovo zevanje. "Kurve tople, sneg hladan, ja neispavan", rekao je, "imate li neke pošte za kapetana, ili da se bacim u ponor i napokon naspavam pošteno"? Oči patuljka su zaigrale, lice mu se nabralo, i taman kad je gavran počeo da se pita hoće li uspeti da se baci ispred njegovih teških šaka, ovaj je počeo nekontrolisano da se smeje. "Isti stari Anton, dobro momče. Isti. Nemoj nikad da se menjaš!", rekao je, kad se malo smirio. "Nemamo ništa za tebe, žao mi je". Anton klimnu glavom i trepnu dva puta. "A malo pasulja"? Čepmen se nasmejao. "Toga uvek ima za gladne ptičice... I toplog piva, naravno"!

Na palubi Vrabca kapetan Gerad je, zaklanjajući rukom oči, posmatrao drugu vazdušnu lađu koja ih je uveliko mimoišla i klizila sporo uz vetar, naprežući motore koji su klokotali kao brzaci planinskih potoka u proleće kad se sneg topi i komadi leda udaraju u stenje dok ih matica nosi vijugajući niz padine obrasle zelenom mahovinom. Vetar je i dalje mirisao na zapenušale morske talase koji se poput razigranih vranaca bacaju naokolo besno, čak i ovako daleko unutar kopna. Udahnuo je duboko, zadržao vazduh što je duže mogao, naprežući oba para patuljačkih pluća do krajnjih granica, a onda lagano ispustio toplu i suvu izmaglicu kroz nos. Okrenuo se i nakon dva spora koraka prošao kroz vrata kabine. "Ja ću preuzeti kormilo Radmane", rekao je bratu. Ovaj mu se zahvalio i otišao da jede. Njihovi motori nisu radili i Vrabac je klizio dalje u unutrašnjost nošen snažnim visinskim vetrovima. Dole, dug pad ispod, visoka i vitka stabla četinara zamenila su retke čestare i zavladala krajolikom poput nepregledne armije. Dva ili tri dana ispred njih, u zavisnosti od jačine vetra, Gerad je očekivao velika jezera i pijacu malog naroda u Jezernicama, najvećem gradu tog kraja. Jednom rukom pridržavajući kormilo, odmotao je mapu ucrtanu na svitku od štavljene kože i pogledao je pažljivo. Prstom je ispratio put koji su prešli od svog sela, i razmislio koliko će još uspeti da prelete pre nego što užarena kugla svetlosti uroni u hladni mrak morskih talasa i ugasi se za taj dan. Ili zauvek, ako bogovi tako odluče. Nije bio preterano religiozan. Ponekad bi zaklao pacova i ostavio ga da se cedi na prozoru, ali i to više zbog majke nego zbog nekih svojih verovanja. otkako je otac umro, ona se bacila u svakakva verovanja i praznoverja. Gerad nije mario. Samo je želeo da radi nešto, da leti od mesta u mesto, prevozi putnike, trguje robom, neopažen preleće granice u koje nije verovao nikada. Granice su bile gore od bogova. Držale su robu i narode sa jedne ili druge strane. Tu je on stupao u akciju. Ni prvi, ni poslednji, ali jedan od najuspešnijih kapetana plovećih lađa kad je trebalo uraditi nešto tako hladnokrvno kao što je proleteti mirno bez reči ispod Vilovnjačke borbene lađe krcate zmaj-letačima. Nasmejao se setivši se toga. Smotao je kartu u trubu i ostavio je na drveni klin iznad prozora. Primetio je da pored njega pluta Kora sa kriglom onog crnog piva u koje je jutros ubacio Antona. Prepoznao ga je po mirisu. Nije rekla ništa, samo mu je pružila metalnu kupu sa čekićima izrezbarenim u srebru. Pogledao je u crnu tečnost i osetio se kao da gleda pijanog gavrana pravo u oko. I taj glupi gavran, što li se nije vraćao. Odavno je prošla i šesta desetina. Potegao je jedan jak gutljaj, procedio pivo kroz zube i prošao jezikom kroz sredinu slatko-gorke tečnosti čija pena mu je već klizila niz grlo. Progutao je sporo, klimnuo glavom odobravajući, i nastavio da pije. Pored njega je stao Riordan, držeći u ruci jednaku kupu, ali napravljenu od drveta, i podigao je u znak poštovanja. Gerad mu je odgovorio jednakom merom. "Anton se vraća", rekao je Riordan, "upravo sam ga opazio sa krme". Gerad je klimnuo glavom i otpio još malo. Znao je Anton kad da naiđe. Svejedno, sa njim ili bez njega, pivo je trebalo popiti što pre, pogotovo nakon onog što je uradio danas. Lepet krila im privuče pažnju i obojica pogledaše levo. Anton je upravo sletao uz veliku buku, dotakao palubu nogama i istog momenta se prevrnuo na stomak uzdišući teško. "Mrtav sam, pun sam, ne mogu usta da otvorim tri dana bar...", zastenjao je ležeći na daskama i raširivši krila poput jednog od onih kožnatih čadora koje trgovci ponekad koriste u dolinama. "Šteta", rekao je samo Gerad, "baš smo načeli ono tvoje pivo..." Gavran prvo nije reagovao, smatrajući da se šale i zadirkuju ga, a i silni zaljućeni pasulj u stomaku mu nije davao da se pomeri, ali začuvši grgoljanje dok su se pretvarali da ispiraju grlo i pljuju sve ono divno ukusno zdravo crno pivo, shvatio je da je vrag odneo šalu i nekako je podigao glavu, a onda i ostatak svog naduvanog malog tela, i zabratragao prema kabini. "Ja ovde umirem, a vi se sladite, i to na moj račun", prosiktao je, očima tražeći načeto bure. Uočio ga je kako ga mazno doziva baškareći se razgolićeno i drsko pored stola za kojim su sedeli Radman i Kora. Njih dvoje su takođe pili bez njega. Svi su pili osim njega. Krenuo je nešto da opsuje i podrignuo gadno na toplo pivo i pasulj. Zateturao se, podigao desno krilo i zapretio im nemo, a onda se stutnjao ka stolu i kljucao Radmanovu čizmu sve dok ovaj nije spustio svoju kriglu na neravne daske stola i sagnuo se da podigne otežalog gavrana. "Moje pivo", promucao je, "moje divno, crno, gavransko pivo..." Radman se nasmejao i pokazao mu rukom da se posluži sam. Anton je stao na ivicu stola posmatrajući mračnu unutrašnjost bureta, gegajući se napred-nazad još uvek malo nestabilan na nogama. "Zar i ti Kora, ti... ti...", počeo je, ali jezik nije hteo da prevali reči preko sebe. "Ona je prva predložila da malo prezalogajimo", dobacio je Radman kroz smeh. Crna brada mu je podrhtavala na grudima dok se tresao veseleći se sopstvenoj upadici. Antonu nije bilo smešno. "Kora... ti... zauvek ćeš to i ostati, da znaš!", prokleo je, a onda, i dalje je gledajući besno, udrvenio se i strovalio unazad u bačvu uz jedno tiho "buć". Kora se utišala, prestala da pije i spustila pogled ka stolu. "Hajde", prestao je da se smeje Radman, "on je samo ljubomorni skot. A najbolji način da mu se osvetimo", dodao je, razvlačeći debele usne u osmeh, "je da popijemo više piva od njega".

Сад треба почети следеће...

Posted in Под: Писање 1 коментара Написао Walker у 5:00 AM

Инсталација је од boot-a до restart-a трајала само 10 минута... Уврнуто, а?

Posted in Под: Freedom, Компјутер 3 коментара Написао Walker у 7:54 PM

Још једна (овај пут стварно) кратка прича. Два пасуса и крај.

Posted in Под: Писање 2 коментара Написао Walker у 4:39 PM

На званичној страни дистрибуције, бројач се померио са један дан на "ускоро", тако да ће за који сат бити омогућено преузимање... навали народе, слободан, бесплатан, стабилан и брз...

Проблем са старом машином из јучерашњег поста је решен инсталацијом 7.04... тренутно је унапређујем на 7.10 а кад се то заврши таман ће бити време да се покрене још један update-manager -c и систем доведе на 8.04 :)

Posted in Под: Freedom, Компјутер 0 коментара Написао Walker у 12:14 AM

Скинуо сам 8.04 RC image и покушао да инсталирам на стари Pentium II, који је раније користио 7.04 нормално... Нема шансе. Заправо има, кад сам након 200 разних комбинација ручних подешавања партиција пустио да одради "guided - entire disc", али тад је направио само 2 партиције на диску - један root (без /home то није то) и премален swap, тако да сам ту инсталацију прегазио новим покушајима, и новим... На крају сам одустао за вечерас, сутра опет у акцију...

Ја и даље користим 7.10 A64 на мојој машини, и нешто ми се чини да се нећу бацити на надоградњу тако брзо како сам планирао последњих пар дана...

Posted in Под: Freedom, Компјутер 2 коментара Написао Walker у 4:12 AM

Први пут ове године сам узео "мали одмор" и запалио у петак ујутро за БГ, где је за увече било заказано окупљање eniaroyah foruma. Прво сам се довукао до Новог Сада, где сам обавио неке послиће, сачекао Cimoxa, eXecutionera и Дрвену, те смо наставили даље возом за Бг. Тамо су нас лепо дочекали на станици, па смо лутали док нисмо негде сели и тако, супер било...


Након првог дела кад се део екипе распао, нас 5 смо отишли до ловачког дома и мало седели још... фино место...

После окупљања сам отишао са Светозарем до Милана на Карабурму, пешке наравно, и јурили су нас на два места неки керови. Срамота, треба као у Новом Саду, да нема керова, а студенти да буду сити и мензе пуне, а не тако...



Сутрадан смо Милан, Александар и ја свратили до Воје у Свет Компјутера на кратко, мало се испричали. После опет пешице до Карабурме. Какво име :) Шта значи уопште, црни прстен? Милан ме водио на ручак "Код Даче", место са традицијом, храна феноменална... Ух, сад сам гладан опет :)

Данас од јутрос проблеми са возовима - из Београда за НС је два пута стајао и пропуштао неке, касније из НС за Сомбор опет стајао 23 минута у Богојеву... Ипак, дошао сам кући... И видео да људи који нису знали за окупљање паниче по форуму јер нема никог да покреће точкиће...

Posted in Под: Живот 4 коментара Написао Walker у 1:41 AM

Ако имате идеју, реализујте је одмах. Ко чека подложан је променама утицаја. Кратка научно-фантастична прича Чекајући антихриста. Могла је бити боља да је написана пре два дана. Али ето...

Posted in Под: Писање 0 коментара Написао Walker у 11:37 PM

Претходни део. Почетак.

Tačka. Mala, tamna mrljica izgubljena u dubinama plavetnila, koje je pucalo od belih vrhova na istoku prošaranih tankim žilicama granitnih stena koje su izvirivale iz plavičastog odsjaja snega, preko mirisnih trava visoravni kuda su galopirala krda crvenih jelena, gospodara slobodnih prostranstava između planina i prvih šuma. Odozgo, između oblaka, delovalo je upravo obrnuto. Krda jelena su podsećala na prosuto vino koje neobuzdano curi niz zeleni stoljnak sveta. Ponegde bi se ukazala senka retkog četinara, izdužena na jutarnjem svetlu kao rupa progorena nepažnjom usnulog pijanca, ili redak odjsaj zaostalog snega u čudnom obliku koji je kopnio sporo na ovim visinama inspirišući um na razmišljanje o hrani. Zemlja se, sa svakom desetinom dana koju je Vrabac proveo ploveći iznad tla a ispod oblaka, postepeno spuštala idući ka jugu, i oko kraja četvrte desetine*, planinski vrhovi su se uklonili sa horizonta i plavetnilo neba spojilo se sa modrom bojom nepregledne morske pučine. Gerad je osmortio liniju obale u daljini, a onda mirno klimnuo glavom Radmanu čija je smena bila za kormilom, i ovaj je odmerenim pokretima promenio kurs za ceo lakat. Vrabac je sporo, kao pospano, napravio krug i okrenuo se ka zapadu, blago se upravljajući pomalo čak i severu, ostavljajući jutarnje sunce za leđima, govoreći zbogom morskoj pučini i paučinastoj izmaglici koja se vila priobaljem nekoliko kopalja iznad talasa, kao magijom kakvom devedena tu iz nekog nepoznatog razloga. Isprva je sve bilo mirno kao i do malopre, a onda, prvo tiho pa sve glasnije, drvo je počelo da škripi, konopci su se zategli, i Vrabac, zahvaćen vetrovima koji su duvali sa mora noseći kišu, zaigra kao nemirna mala ptičica koja je upravo prhnula sa grane i polete put jezerskog kraja. Gerad je otvorio mala vrata sa leve strane pramca i izašao iz kabine na palubu. Udahnuo je duboko, tako duboko da mu je redak vazduh ispunio svaku žilicu u plućima, a onda odmahnuo glavom nezadovoljno. U vetru nije bilo vlage, i sva je sreća da ni kiše neće biti. lepo vreme je sigurno značilo granične patrole u vazduhu. Ne možeš imati sve, pomislio je, i pogledao svog brata za kormilom. Iza njega, Kora je računala potencijalnu zaradu i predviđala cene roba kojima su trgovali na lokalnim pijacama. U potpalublju, spavali su Anton i Riordan, prvi bez svesti od od početka puta i zavaljen u vreću sa zrnom planinske pšenice, a drugi grleći burence ruma za hitne potrebe i sanjajući ko zna šta. Odahnuo je glavom još jednom, a onda spustio ruke na ogradu, čvrsto je stegnuo snažnim šakama, i gledajući senku vrabca koja je klizila bez zvuka tlom ispod njih. Nebo, ovde je zaista pripadao. Nije normalno za patuljka da bude dugo prizemljen. Cela tri dana kod kuće, u planinama... nije to normalno... Potapšao je lakiranu drvenu ogradu, osmehnuo se, jedva primetno, i ušao nazad u kabinu. "Kora, molim te probudi Riordana i Antona, da jedemo", rekao joj je, a onda stao pored Radmana i spustio mu ruku na rame. "Ti stražari, pa ćeš posle". Brat je samo klimnuo glavom bez reči, i jače stegnuo kormilo. Riordan se pojavio u kabini, bunovan, zevajući, i mrmljao nešto sa Korom koja se kikotala. Gerad je sam skinuo mali bakarni kotao sa gvozdene peći i spustio ga na sto, pomerivši rukom Korine papire. "Anton?", pitao je videvši da su ovo dvoje seli bez gavrana. Riordan je odmahnuo. "Rekao je da ga ne budimo dok ne budemo imali društvo", dodala je Kora sipajući kašu od pirinča i krompira sa komadićima goveđeg mesa, prelivenu rumom i sa malo majčine dušice i bosiljka. "U tom slučaju", začulo se sa pramca, "bolje da ga probudite odmah!"

Dve leteće lađe su se sporo približavale. Peta desetina se završavala uskoro i sunce je bilo u zenitu, senke duboko ispod na tlu kratke. Gerad je posmatrao priliku ispred njih, levo, koja je postajala sve veća. Platno nosača bilo je nebesko plave boje, a drveno korito odozdo lakirano u belo, sa strana tamno zeleno. Leteći gušter, prepoznao bi ga svuda. Video je posadu drugog broda kako ih posmatra okupljena na prednjoj palubi. "O-ho-oj!", proderao se iz sveg glasa, sastavljajući dlanove oko usana da pojača povik, pitajući se da li su dovoljno blizu. Čekao je. Kora je lebdela pored njega, beležeći nešto u malu sveščicu koju je stalno nosila zadenutu za pojasom. "Ge-ra-a-de! Jes' to ti-i?", začulo se napokon sa druge strane. "Možda bi bilo pametno da smislimo neki način komunikacije na daljinu", rekla je Kora odsutno, a kapetan se samo nasmejao. "Pa nismo glupi vilovnjaci da mašemo okolo zastavicama", rekao je i ušao unutra da pogleda šta je zadržalo Antona.

Ovaj je i dalje ležao, mrmljajući u snu i odbijajući da se probudi. Riordan je klečao pored otvorene vreće i nagovarao ga. Gerad je samo prišao, uhvatio pticu u šaku i odneo je do bureta sa jakim crnim pivom. Podigao je poklopac i ubacio Antona unutra. "Jedan". Riordan ga je pogledao izgubljeno. "Dva". "To je naše pivo". Gerad je klimnuo glavom. "Tri". Anton je isplivao, istovremeno kašljući i gutajući halapljivo. "Upropastio si ga!", rekao je očajno Riordan. Gerad je spustio ruku u bačvu, zagrabio malo tamne tečnosti i prineo je ustima. "Jok, sasvim je dobro". Pogledao je Antona, koji je samo klimnuo glavom, i dopustio da bude iznešen na svetlost palube. "Vraća mi se snaga", graknuo je, ali ga gerad nije puštao. Iz male pregrade u zidu kabine izvukao je četiri zapečaćena pisma i dodao ih gavranu. "Tri za njih, jedno za njihovog pobratima, kad ga sretnu". Gavran je pružio nogu i uzeo ih. Patuljak je polako popustio stisak, i on je mogao ponovo da udahne duboko. "Možda još kapljica onog finog piva, pre nego..." Nije stigao da završi. Gerad ga je bacio preko ograde. Antonu naravno, ni na kraj pameti nije palo da preleti iznad glave svog kapetana i pljune ga jednom za sreću. zapravo jeste, ali onda bi mogao da se pozdravi sa onim reskim ukusom crnog piva iz bureta u potpalublju. Da mu krila nisu bila mokra i slepljena, i da se nije pitao kako će živ da doleti uspešno do druge letelice, mislio bi da je samo sanjao. Tako lep san. Čas na javi, čas u snu, pa te onda probude tako oštro, divljački. Napravio je jedan krug oko Letećeg guštera i spustio se na pramac.

Идем да спавам. Имам идеју за кратку причу, али никако да је напишем. Није везана за ово ни мало...

Posted in Под: Писање 0 коментара Написао Walker у 4:32 AM

... данас је дан одмора.
Роман настављам вечерас/сутра, како ко већ посматра време. Песма је малкице иронична... глава ме боли... нисам крив... :)

Posted in Под: Писање 0 коментара Написао Walker у 6:41 AM

Прича се наставља (иако је само Аца и Ранко читају, што доказује да дрво које падне у шуми а нико га не чује ипак - јесте пало) и упознајемо и последњег члана посаде шверцерског цепелина (иако тај назив не постоји тамо, јер ни Цепелин није био тамо да измисли ту врсту ваздухоплова, јелте) "Врабац" (што ће опет вероватно бити име књиге на крају, уместо радног назива "Цепелин" који не постоји тамо).

Lagani dah vetra doneo je slab miris udaljene zore sa istoka, podigavši sitne kristale snega sa krovova i raspršivši ih u beličastu izmaglicu punu sjajnih zvezdica. Mrak je lagano ali sigurno gubio snagu i dan je stezao svoj nezadrživi stisak koji je slamao otpor senki pred sobom. Nejasne boje nadolazećeg svanuća otkrile su senku koja se približavala nemo, lebdeći sablasno u vazduhu između neravnih kamenih zidova patuljačkih domova, pomerajući se sporo čas levo, čas desno poput vlati pšenice u polju. Daleko od toga da je ičim drugim tajanstvena pojava podsećala na visoku i vitku stabljiku, bila je pre spoj dve lopte, jedne ispod druge, uvezane čvrsto konopcima. Pauku pored kojeg je prolebdela nežno mašući zakržljalim krilima izgledala je više kao čahura ukusne hrane, ali na žalost nedostižna, pa se zadovoljio snežnom muvom uhvaćenom u skrivenu zamku ispod grane četinara. Kora je zapravo bila jedna od pripadnica majušnog letećeg sveta, u nekim krajevima poznatog kao vilenjaci, a u drugim kao "klepetave dosade što zvonima odvlače decu u šumu", ali je njena neizmerna ljubav prema hrani odavno ostavila njena sad već atrofirana krila neuoptrebljivima, i lebdela je okolo privezana za štavljeni mehur smeđeg gorskog govečeta, napunjen istim planinskim gasovima koji su korišteni za leteće lađe. Mala krila pri vrhu leđa, skoro pa providna, ovih dana je koristila za kormilarenje i pomoć pri jačem vetru, koji bi, ako ne bi pazila, mogao da je oduva daleko i od mirisa kakve hrane, a to ne bi bilo dobro uopšte. Bila je, a to se za ovu priču ne sme zaboraviti, najbolji pregovarač i računovođa sa kojim je Gerad ikad poslovao, te je i pored njene, blage čudnovatosti, voleo da je ima na brodu tokom dugih izbivanja. "Ko štedi na hrani, štedi na životu", stalno bi ponavljala, ponekad i nesvesno, toliko je volela dobar zalogaj, već su kaiši koji su je držali privezanu za leteću napravu počeli da se usecaju u njeno meso, ali ni kapljicu nije odbijala, pa su je patuljci neizmerno voleli kao starog dobrog druga, za razliku od mrzovoljnog Antona koji se stalno nešto žalio i mrmljao.
"Oh, Kora!", primetio je Riordan, "dopustite molim Vas", rekao joj je prilazeći i postavivši se pored nje kako bi mogla da se prihvati za njegovu ruku, uvidevši da se vetar pojačava i da je sirota vilenjakinja nemoćna u pokušaju da se približi imalo više lađi privezanoj za pristanište u centru sela. Ona mu se osmehnula i klimnula glavom nespretno, a onda celom šakom stisla njegov kažiprst i povukla ga sebi. "Hvala, hvala, hihihi", nasmejala se ohrabrena tom sitnom pobedom nad večnim protivnikom vetrom, "uvek pravi gospodin Riordane, u-vek! Ja sam sto puta tvom bratu pričala, ali on se pravi da je to tvoje lepo ponašanje kakva ružna stvar, vidiš, baš tako, kao da je ružna!" Čavrljala je tankim, piskutavim glasom u njegovo uvo, poskakujući smešno na vetru pored njegove glave, a on se samo nasmejao i klimao, vodeći je postepeno ka ukrašenim drvenim vratima koja je Gerad pridržavao rukom iznutra da ih vetar ne zalupi. Kora se još jednom okrenula da mahne starom patuljku koji ih je posmatrao češkajući jednom rukom bradu a u drugoj još uvek držeći podignutu sada već dogorelu baklju. "Baš lepo od majke što vas je ispratila, a i šta će, nema druge dece do vas trojice, a mi se tako opasnim poslom bavimo, i jadna žena nema..." Gerad je više nije slušao. Skočio je lako u sneg i odvezao šest konopaca koji su ih držali prizemljene, klimnuo glavom majci u znak pozdrava i u jednom koraku se našao opet na kratkim drvenim prečkama stepenika koji su taman sporo krenuli da se dižu na gore. Nekoliko trenutaka je posmatrao malo selo, krovove u obliku sača ogrnute u snežnu ćebad i sa kojim retkim končićem dima koji se otkidao i linjao okolo, a onda stao na pod kabine i povukao vrata unutra, pričvrstio ih metalnom rezom, i spustio stakleni kapak odozgo. "A zato vas trojica niste oženjeni", iza leđa mu se oglasio Anton sanjivo. Gerad ga je samo pogledao sa nerazumevanjem. "Brada. Zato što vaše žene izgledaju isto kao muškarci. Priznaj, zato bežite svaki put kad majka pomene lepu i bogatu udavaču". Očekivao je da se Gerad zamisli. Nije. Samo je tiho rekao "Da" uz kratko sleganje ramenima, i otišao ka pramcu.

Сутра... Сигурно ће бити јутро, и један детаљ за који ми је изненада дошла инспирација, вероватно крадем од Мелвила, код њега ми се то свидело као јако леп елемент, а то је размена писама "на пучини"... Додуше, другачије то изгледа кад имате мамурног гаврана који вређа све редом... Можда и доручак... Зависи хоће ли Кора издржати да не послужи доручак јер су сви већ јели пре полетања или неће, ништа још не знам...

А сутра ћемо сазнати и шта значи Кора, кад Антон почне да избацује увреде (ко није схватио, свако име нешто значи, и то стварно... осим Антона, он је из неке књиге, не могу да се сетим које, и немам појма зашто је сам себи одабрао баш то име) након што га пробуде...

Posted in Под: Писање 4 коментара Написао Walker у 4:27 AM

Ноћас само део предвиђеног, превише сам поспан. Ни овим нисам задовољан уопште. Вероватно ћу сутра да напишем овај део поново, са целом сликом и напокон их одвојим од тла.

Na njegovu neizmernu sreću, kada ga je nečija ruka zgrabila u čvrst stisak i naglavačke izvukla iz snega, onako viseći naopako uspeo je da razazna pri slaboj svetlosti jedan široki osmeh pun žutih zuba, i odahnuo znajući da je izbegao najgore. Radman ga je malo otresao, bez ikakve namere da mu prodrma svaku kost u telu, a onda ga protrljao rukavom i položio u dlan i dalje se smejući radosno. "Sreća tvoja Antone", rekao mu je namigujući, "da još nisam navukao kacigu", a onda ga lako spustio na smrznutu zemlju da oproba sopstvene noge, koje su i dalje bile dosta nesigurne, i gavran se okrenu koji put oko sebe, tek da se snađe u prostoru. Tovar je već bio dobro uvezan i Vrabac je čekao da poleti, to mu je i onako sluđenom bilo jasno. Gerad ga je mrko gledao sa utovarne rampe odmahujući glavom u nekom tihom prekoru. Anton je spustio glavu za čas, sabrao se, i doskakutavši nekako preko utabanog snega ispred letelice uspeo da se popne na prvu prečagu malih stepenica i sedne. "Kako to", pitao ga je patuljak tiho, pogleda prikovanog za mali trg i kamene kuće oko njega iznad čijih krovova se u daljinama istoka naziralo nešto što će tek postati zora, "da se uvek napiješ u ta tri dana predaha, umesto da se malo odmoriš? I tako se ne rastajemo od flaše dok radimo". Gavran se osmehnuo zlosrećno, pljunuo jednom, ustao sa prečage zakolutavši očima i skočio na palubu. "Ja sam oženjen, znaš to", rekao je samo, i nestao nekuda unutra praćen tihim zvukom malih kandži na drvetu.

Остало је још да уведем последњег члана екипе у причу, и да крену. А онда цео дан до смираја вечери и то је крај поглавља.

Posted in Под: Писање 0 коментара Написао Walker у 5:50 AM

Још један занимљив начин начин да се лепо искористи блог машина смислио је Срђан. Њему је wordpress послужио као cms за брзу и лаку израду сајта од 6 страница који је у целости - оглас за продају куће. На питање како је дошао до тога, рекао је једноставно

Лакше ми је дати оглас "Продајем кућу па адреса сајта" него неки други.

Искрено мислим да идеја није лоша, и да се на једном мини сајту може боље представити производ него у бесплатном малом огласу, али не верујем да ће неко сад да направи каталог оваквих огласа са гомилом линкова у разним категоријама...

А ако неко жели да купи кућу, нека погледа овај... блоглас...

Posted in Под: Internet 0 коментара Написао Walker у 7:15 PM

Како сам већи део вечери, након припремања три индекса (хах, да видим још неког да проба да спрема индекс у тавици, без оне плоче какву имају објекти брзе хране) провео играјући Jack Keane да бих касније могао да напишем нешто о њој, нисам писао превише, нешто мало само, чисто да не станем...

Опет кажем, први чланак, други чланак, ово је трећи о креативном писању, тако да сам за себе ником не значи ништа...

Iako fizički dosta slična, braća su bila veoma različita karakterom, a najbolje su ga kod svakog od njih opisivala, kao i inače što je red u patuljačkim zaseocima tog kraja, njihova imena nadenuta im nakon ispita zrelosti, kad su ceremonijalno umrli kao deca i rodili se kao ratnici pod novim, prigodnim imenom. Sasvim je nevažna stvar da nikakvog rata vekovima nije bilo, otkako su rase visokih ljudi proterane sa kontinenta u vreme kad je dedinog dede deda bio mali patuljak što je puzao po kovačnici na sve četiri dok je njegov deda svake večeri krvav uzimao svoju ženu, onako vreo sa ratišta, ipak su i danas svi patuljci postajali "ratnici", jer hrabri narod sa planina nije niko smeo da nazove trgovcima u lice. Švercerima ni tiho, iza leđa. A ipak su samo to bili već generacijama. Ne svi. Poneki je i danas lutao mračnim kanalima hiljadama ratnih sekira* duboko pod planinom, jureći žile kakvog plemenitog metala, ili čisto uživajući u mraku i osami, ljubeći nemi kamen nad brakom i seoskim životom. A imena ove trojice bejahu prava patuljačka, moćna imena starog kova, kakva su danas retko davana ratnicima, možda jer je takvih osobina sve ređe u patuljaka se nalazilo. Najstariji, onaj na gornjoj palubi Vrabca, ravne riđe kose do ispod ramena, i isto takve brade, sa tek po kojom otmenom sedom dlakom na bradi ali ne i jeziku, nikako na jeziku, beše Geradom nazvan od strane starog poglavice pre šesnaest leta, i ime mu je pristajalo kao seme maslačka letnjem vetru u ravnicama gde je živeo niski narod oko zelenih jezera staklene površine. Zaista, čudno je razumeo druge ljude, i veoma dobro je to starac uočio, a Gerad se imenu obradovao, nadajući se da će ga napokon ostaviti na miru i neće morati sekirom da razjašnjava nesporazume. A ipak, potajno, nadao se da hoće. Pomalo čudno je razumeo i sebe samoga, često se osmehnuvši sam sebi stojeći na pramcu Vrabca sa vetrom u kosi, pridržavajući se samo za konopce i lutajući mislima ko zna kud, dok je svet lagano klizio ispod njega tonući u požar smiraja dana. Jednu stvar je znao sigurno, a to je da je uvek radije birao smrknut izraz i puštao sekiru da govori umesto njega, za razliku od njegovog mlađeg brata, crnog Radmana, uvek radosnog i veselog, kako mu je i ime govorilo očigledno, ni tu stari mudrac nije promašio naravno. Baš je to ličilo na njega, da svakome pogodi dušu na neki svoj čudan način. Šteta što je umro pre nego što je uspeo da nadene ime najmlađem, Riordanu, inače se ne bi sramotio u svakoj krčmi u koju su ih žedna usta odvela. Nikad on pesniku ni blizu bio nije, ali eto, starac nije preživeo onu gadnu zimu, a njegov naslednik... Pa recimo da nije bio spretan ni približno kao stara vučina Rudolf... Raznežila ga zlatna brada u mladog ratnika, i video je u vizijama da zbori mudre reči. Niko drugi Riordana nikad nije video ili čuo da zbori mudre reči, do dana današnjeg, a Gerad nije očekivao da se to ikad i desi. Jedino što je mogao da čuje od njega je da se žali na težinu sanduka, što se dešavalo prilično često. Hladnoća im nije smetala previše, ispod tamnih kožuna sa kapuljačama, iznutra opšivenim krznom. Sve razlike su prestajale tu u mraku. Boja kose i brade se gubila sa zalaskom sunca, visina im je bila približna, čak i hod su podražavali međusobno. I uopšte, Anton pojma nije imao kojeg tačno od njih je zveknuo u glavu pri taktički veoma dobro procenjenom sletanju. A bilo je savršeno isplanirano, i prošlo je dosta dobro, osim te male sitnice, na koju stvarno nije mogao da utiče ni malo, obzirom na sav taj mrak, i hladnoću koja ga je zamalo ubila, te ogromne količine alkohola i silnu pospanost koju je ista uzrokovala. Dva puta je zaspao u letu, koliko on zna. Ono što nije znao, nije smeo ni da pomisli...

*Километрима (дубоко)
Још нисам видео шта је Ранко написао, али дочекало ме пар линија текста кад сам упалио Пиџин о томе како му баш лепо иде, и да му цео начин рада прија. Мени је ово искрено мало, навикао сам да пишем по цело поглавље за једну ноћ, али у суштини добро је зезање... И неће сморити брзо као већи комади... Мада оставља места преко ноћи да се одређени фазони слегну и тотално другачије испадну :(

Posted in Под: Писање 1 коментара Написао Walker у 5:03 AM

Ако Вам није јасно шта је ово, прочитајте први пост из овог низа, Креативно писање 01. Ако желите да видите шта је Ранко написао до овог трена (почели смо у понедељак званично) погледајте ово и ово.

А сад, оно што сам ја написао (користећи AbiWord, најбољи брзопотезни "еволвер" за сваког писца):

Na početku beše mrak. Gadan, crn, neproziran mrak početka. Ništa drugo nije ni postojalo, ili se bar nije videlo. A ona je krenulo da sviće...

Da bi se razumelo kakav je zapravo ovaj mrak bio, morate da shvatite kako je to videti mrak očima gavrana. Usamljenog crnog komadića mraka izgubljenog u rukama olujnog vetra iznad snegom zavejanih vrhova kamen-doma, smrznutog, očajnog, i nadasve iznerviranog što su ga iz kreveta javne kuće izbacili pre zore, onako mrtvog pijanog i potpuno dezorjentisanog. Neko vreme je samo treptao izgubljeno, ne razlikujući početak sebe od kraja mraka, a onda su se vrata iza njega otvorila i toplota iznutra, pomešana sa mirisom masnog pretopa koji je kapao iz lepinje sa komadičima mesa koju je neka mušterija stiskala u promrzlim šakama, udarila ga je pravo u leđa zajedno sa njegovim otrcanim koferom koji je mala Mjurijel bacila za njim. "Sledeći put kad ne budeš mogao da platiš Antone, završićeš u lepinji!", prosiktala je, dok je njena bela koža u ljubavnom zanosu sa uvek mladim vetrom ubrzano rumenela od stida pred zavodnikom, a onda ogrnula pleteni ogrtač, pljunula sušičavu krv u sneg koji je zameo vrata, i nestala uz tresak vrata koji je oborio nanose sa krova pravo na našeg malog junaka. Negde ispod sve te beline, on je opsovao na sav glas, ali niko ga nije čuo osim snega, i možda vetra, ali vetar se samo ludački smejao urličući iznad krovova malog sela ugnežđenog na Prevoju četiri žene, između dve palisade od visokih drvenih greda, istesanih ko zna kad i od kakvog drveta, i premazanih katranom pri vrhu neravnomerno, kao da je onaj koji je taj posao obavljao za kuću, više virio odozgo kroz prozore nego pazio šta radi. Anton se polako iskobeljao iz snega, otresao perje i pokušao da ga namesti kljunom, uzeo svoj kofer i dogegao do ivice klisure, popularne "terase" kako su je zvali iako niko nikad nije sedeo na njoj pod suncobranom sa nogama u lavoru, ili uopšte niko nikad nije sedeo, a onda pogledao dole u mrak i više za sebe promrmljao kako samo budale lete po ovakvom vremenu. Okrenuo se još jednom i sa tihim bolom u grudima pogledao zamandaljene prozore između čijih dasaka je probijala svetlost i sa njom toplota, a onda otpuhnuo pobeđeno i bacio se dole. Posle dva zamaha krila se vratio, i pljunuo jednom na kuću, čisto da ne ode dužan.
Nije Anton bio jedina mušterija koja nije plaćala baš svaki put, mnogi hrabri patuljci su dolazili "na crtu", jer kuća je bila opšte poznato mesto za grejanje u hladnim zimskim danima u snežnim bespućima kamen-doma, pogotovo gornjih krajeva, kud je prolazio stari drum za istok. Mala Mjurijel je razvila lep posao tu na raskršću, jer je svaki putnik morao proći kroz prevoj četiri žene, nazvan tako po njenim devojkama koje su sa osmehom dočekivale i one koji nikakvog posla istočnije od kuće nisu imali. Važno je samo da džep zveči, ona bi govorila svojim devojkama, a baš tako je i Anton nekoliko puta omrstio brk za džabe - džep zveči, ali kad dođe vreme da se plati, ispostavi se da ne zveče parice već ključevi. Ovo mu je doduše prvi put da je završio u snegu, i to taman kad je onako ugrejan i sanjiv, tek sklopio oči na tren, ni zaspati stigao nije. Vratiće se on. To je sigurno. Svi šverceri se uvek vraćaju u kamen-dom, pa i u malu kuću na zavejanom prevoju. To je pre običaj nego želja. Uostalom, gde bi pre pošten švercer saznao ko, šta, gde, kada i kako, ako ne baš tu.

Vetar ga je više nosio nego što je leteo, i kljun nije mogao da otvori poslednjih pet minuta najmanje, ali nije odustajao, i mislio je da maše krilima, iako nije mogao biti siguran. Negde u podsvesti je osetio da se sa istoka širi mrljica nadolazećeg jutra, i to ga je podsetilo da treba da skrene desno, iako u mraku desno nije postojalo, ali nekud je morao da skrene i desno je zvučalo dobro koliko i bilo šta drugo, pa je počeo da mlati jednim krilom brže nego drugim i da se sav uvija kao zmija kakva, ili je bar on tako mislio dok zapravo nije radio ništa. Onda se probudio i shvatio da je još uvek u snegu, tamo ispred vrata, i nije imao pojma koliko dugo leži tu zatrpan i je li već umro, ali odlučio je da je previše dangubio. ustao je, otresao sneg, uzeo svoj kofer i oteturao se, posrćući mnogo više nego u snu, do ivice stene, opsovao tiho i bacio se dole. Dva zamaha krilima kasnije, preleteo je iznad krova i pljunuo odozgo na kuću. Taj deo sna mu se svideo.

Nešto niže niz surovo stenje kud se stidljivo migoljio rukom usečen put ni izbliza još nije smrdelo na zoru, i samo treperava svetlost sveća na malim, okruglim prozorima niskih kamenih kuća u selu Sač, nazvanom tako zbog oblika krovova na tim istim kućama koje su bile arhitektosnki ponos njegovih stanovnika, odavala je putniku namerniku da tu negde ima života, i možda toplote. Bilo je, ali samo unutra, gde su u zidanim kaminima gorele hrastova klade uz veselo pucketanje i patuljačka deca spavala u krug uz zidove. Većina stanovnika sela je zapravo spavala, ali ne svi, nikad svi. Tu ne računamo stražare, koji nikad nisu spavali, osim kad su mrtvi pijani, ili stvarno mrtvi, ali onda su više mrtvi nego što spavaju, a u zavisnosti od sopstvene filozofije, svaki će čitalac sam odlučiti da li mrtav stražar spava ili ne, već na retke mrljice u mraku koje je samo pokret odavao izoštrenom oku. Kroz sneg koji je vejao tiho u mrklom mraku jedna nejasna silueta se približavala sporo jednoj većoj, reklo bi se najvećoj kući u selu, ali više duguljastoj nego okrugloj, i previsokoj da bi uopšte bila kuća. Onda se začula tiha psovka, pa još jedna, i nakon dve varnice, i "ispade, mater mu...", te nekog čudnog zvuka koji je podsećao na mlinski točak u kakvoj vodenici, planula je baklja, stidljivo, i silueta preraste u nabijenog patuljka ogrnutog u kožni mantil sa dosta vunenih džempera ispod. Podigao je baklju u vazduh i omirisao hladnoću, namrštio lice i odmahnuo glavom, a onda se okrenuo i bacio pogled na duguljastu senku iza sebe. Pred titravom svetlošću ukazalo se tamno obličje ogromnog stilizovanog vrabca, neprirodno izduženog i sa krilima zabačenim unazad, sa nekakvim propelerima ispod njih, a gore, iznad drvenog trupa, sinulo je platno bakarne boje, premazano zaštitnim smolama i prepuno lakih gasova iz Smrdljive klisure. Iz mraka na svetlo izbi nečujno još jedna figura, skoro pa ratnu sekiru* u visoka i pola toga široka, sa ogromnim drvenim sandukom na ramenima, i jedva primetnim geganjem u hodu. "Hajde dete", reče prva prilika "utovari to na Vrabca... A gde su ti braća?", upita. Drugi patuljak samo mahnu glavom nekud iza, i iz mraka se pojaviše još dva slična njemu, svaki sa po jednim sandukom na leđima. On je već bio spustio male merdevine i gurnuo svoj sanduk na drvene daske, a onda i sam uskočio za njim i uzeo se posla da prihvati sanduke od braće i smesti ih i uveže.

*) Око 1 метар висине

Posted in Под: Internet, Писање 7 коментара Написао Walker у 2:27 AM

Силни Ранков ентузијазам ми није допустио да прескочим ово. Наиме, пишемо обојица истовремено по један интернет роман, и шлепамо се успут, коментаришемо, критикујемо, ма као на правом курсу креативног писања...

А план је следећи (ово зовемо Мартинова метода) - напишемо 10 реченица које представљају 10 поглавља. Онда се свако поглавље разради у 5-10 реченица које говоре о чему се ради (како би нпр. могло да се пише било које поглавље по реду иако претходно још није ни започето) а онда се свако напише на 10-20 страна, где је једна страна 2900 словних знакова укупно, рачунајући и празна места и специјалне знаке.

Цео пројекат пратимо директно на сајту, у секцији интернет роман. Сасвим случајно обојица пишемо епску фантастику, његов план је овде а мој овде (читање плана или разраде може покварити потенцијални доживљај). Ту негде су и разраде - Елф кампф и Цепелин.

Други део идеје је у томе да како шта напишемо качимо на блоговима, а кад које поглавље буде готово, цело га ставимо на сајту на увид. Онда свако може да чита, коментарише на форуму...

Да не затрпавам овде сад овај пост, у следећем ћу ставити ово што сам до сад написао, тј прве две стране и нешто мало више...

Posted in Под: Internet, Писање 0 коментара Написао Walker у 2:15 AM

Данас сам преузео потпуну контролу над својим доменом и прва ствар коју сам покушао да урадим је да решим проблем са www и без www у адреси блога. За сад је непријатељ јачи од мене, али бар сам ослободио страницу од силних реклама и одузео крвницима зараду коју су убирали у моје име од недужног народа... Наиме, укуцате без www и одете на татицину страну где је гомила реклама, и њима ето пара, а на мене се људи наљуте... И кажу где је нестао блог...

Друго, потрпао сам остале блогове на овај исти домен ;)
Уместо старих адреса које су водиле на blogspot од данас приступ свим мојим блоговима преко сајта walkersblog.info (који би требао да крене да ради као www.walkersblog.info) и то редом: http://games.walkersblog.info, http://music.walkersblog.info и тако даље...

Posted in Под: Блог 0 коментара Написао Walker у 10:18 PM

Захваљујући Пеђи успео сам на брзину да упаднем у тестирање LiveStation сервиса. На моје велико изненађење, за разлику од Joost-a који се код мене на 1024 kb/s вукао као баба на тротинету, Мајкрософтово ТВ чедо ради - лепо. Ма сјајно!


Тренутно нема пуно канала, могу да се гледају/слушају само вести, али како ја немам кабловску, Euronews је сасвим добродошао, само да касније додају и Discovery да могу да гледам једини канал који стварно волим, и ето супер сервиса који бих могао да користим...


Друго, послао сам позивницу другу који има 768 kbs и код њега исто ради ОК, дакле не мора баш 800 да се има, како пише на сајту ;)
Ако неком треба позивница, нека се јави (исправан мејл се подразумева)...

PS
Каже Euronews да је у Бриселу неки Балкан етно музички фестивал у току... Као, хоће да упознају главни град Европе (?) са балканском културом (?)...

Posted in Под: Internet, Компјутер, Музика и Филм 4 коментара Написао Walker у 4:18 PM

Недавно сам добио е-мејл (који сам одмах обрисао, па нисам запамтио тачне податке) у којем се нуди разним појединцима и фирмама да за 9.999 динара купе компакт диск са "најбољим начином за оглашавање", фино упакован у неко име типа "највећи електронски адресар" а који је заправо огромна база домаћих е-мејл адреса за... спемовање...

Саму поруку сам случајно приметио, јер је била у џанк фолдеру са остатком спема...

Са друге стране, Амери су напокон осудили оног свог на 25 година... Наши не морају да се брину, ми очигледно нисмо (каква год она била) Америка...

Posted in Под: Internet 0 коментара Написао Walker у 12:47 PM

Дуго чекани април донеће нам 8.04 а са њом и linux kernel 2.6.24, xorg 7.3, gnome 2.22. Такође, очекује се да добијемо Firefox 3, Transmission те Brasero као предодређене апликације, што је још један корак напред. Није то све, али полако. Мислио сам да пређем на i386 али сад нешто размишљам да ипак наставим са а64 верзијом...

Posted in Под: Freedom, Компјутер 2 коментара Написао Walker у 2:59 AM

Падне ми на памет да седнем и погледам свих 6 филмова за редом. Не могу да се начудим какво је то срање. Кад сам био клинац обожавао сам Star Wars. Сад гледам, све је уништено, ништа више није остало...

Пре свега, нова три филма су очај. Светлосне сабље изгледају као пластичне цеви, док су старе, ручно доцртаване на фрејмове, са свим оним нетачностима и подрхтавањима од фрејма до фрејма - изгледале реалније, као необуздана енергија. Ко каже да од вишка (технологије) глава не боли... Да не говорим да је цела "прича" могла да стане у један филм од 2 сата... До старих нисам ни дошао, све се плашим да ми се сећања не униште до краја...

А цела прича је тотално водена и незанимљива, у поређењу са огромном и епском причом иза првог KOTOR-a, саге о херојству и паду Ревана, његовом повратку на светлу страну и победи над самим собом и целом Sith империјом...

У суштини, срећа је што нема баш-баш добре Star Trek игре... ;)

Posted in Под: Музика и Филм, Размишљања 0 коментара Написао Walker у 2:10 PM

Помињао сам раније да поред конкурса припремамо још једно изненађење ове године, и данас смо га представили. У питању је први број бесплатног магазина у електронском облику.

Ништа претенциозно, 15 страна А4 формата, мала величина која ће радовати dial-up кориснике (3.4 MB), шарен садржај, припремљен у тајности. Следећи бројеви ће наравно бити отворени за предлоге, само овај априлски (рођендан сајта је 15. априла, пунимо 6 година!) је морао бити тајан и изненадан...

План је да магазин буде окренут књижевности, али да не изгледа као тоалет папир, мада немамо професионалног дизајнера, преламача... Такође, имамо и мале рубрике о филму, музици, играма, а планирамо да ротирамо и интернет, интервјуе, радионицу, ...

Заинтересовани могу да посете страницу на сајту (download са два mirrora за сад), или форуму, коментаришу...

Posted in Под: Freedom, Internet, Walking the Path, Књиге, Писање 3 коментара Написао Walker у 2:05 PM

Пробудим се ја тако, кућа мирна, све тихо. Доручкујем, седнем за комп - мирно, само 12 људи online у Pidgin-у. Троје ме цимну, двоје одмах повежем да међусобно причају, један оде у швалерацију... Тишина... Прво се збуним, али онда проверим датум и видим да је субота вече, а изгледа киша пљушти само овде, остатак државе је напољу - супер...

Мобилни није зазвонио данима, нико не шаље порукице, не вибрира, не пишти и не дречи - уопште гледано, откако сам га искључио пре неколико дана потпуно сам се опустио, одморио и уживам...

Не радим ништа, само седим и размишљам...

Posted in Под: Живот, Размишљања 0 коментара Написао Walker у 9:28 PM

Једна дубоко философска, о питањима живота и смрти, кад и зашто се умире, и о избору између награде и саме игре...

И једна о киндер јајима, иако није за децу пригодна...

Сморио сам се да дајем наслове, па сам им само ставио обрнути датум, али ова прва би могла да прође као gamer 4 life...

Posted in Под: Писање 0 коментара Написао Walker у 5:01 AM

Једна на тему Расти, испод 1000 карактера, која одговара пропозицијама конкурса, а из разумљивих разлога објављена тек сад. Било би глупаво тражити од других да пишу нешто што ја први не бих хтео, зар не...

Друга је право оличење мог црног хумора, који не може да схвати баш свако.

*** Не, прва нема никакве везе са сексом, а мрзи ме да стављам линк на рецепте. Да, наслов друге и те како има поруку, а то је да не ваља бити претерано радознао за своје сопствено добро ;)

Posted in Под: Писање 1 коментара Написао Walker у 11:00 AM

Шта значи писати на енглеском, макар и не владати језиком најбоље, и релативно гледано, бити неписмен. Мој блог о играма за компјутер, који има укупно 14 текстова, од тога само 4 рецензије, 3 подсећања на старије игре и опис 2 алатке за играње на широком екрану - овог месеца има више посета него овај блог који управо читате, који постоји од 2004. године.
90% те публике долази путем разних кључних речи преко гугла. 9% долази преко гугловог претраживача слика. 1% са неких других претраживача и сајтова који линкују тај блог.

Чињеница да писати ћирилицом значи аутоматски изгубити кључне речи које би потенцијално стајале у наслову, све оне (99%) људе којима неће пасти на памет да нешто куцају на гуглу ћирилицом пре него ударе ентер, ... али кад се погледа реално, и боље је тако, јер је ово мој лични блог који и није намењен освајању света :)

Па ипак је занимљиво да нешто што постоји тек од новембра може да покупи толико велики део колача на гуглу...

Posted in Под: Internet, Размишљања 4 коментара Написао Walker у 5:59 PM

На конкурсу за кратку причу сајта Eniaroyah.Com управо је завршена прва, елиминациона, фаза по групама. Осам такмичара чије приче је публика оличена у члановима форума регистрованим пре првог фебруара изгласала као најбоље пролазе у други круг, те настављају борбу у паровима, 1 на 1.
Свих 20 пристиглих прича (oд 37 пријављених аутора!) можете да прочитате овде. Како, зашто, и за кога је гласала публика можете видети на 4 теме на форуму о конкурсу.

Интересантно је да је 17 аутора одустало још у првом кругу, тј. нису ни послали причу. Из контакта са њима, сазнали смо да постоје углавном 2 разлога - недостатак воље да се прича преда путем аутоматског објављивања кроз joomla систем за управљање садржајем, те недостатак разумевања за пропозиције у првом кругу.
Наиме, иако је још приликом расписивања конкурса и у правилима лепо објашњено да се дела постављају на сајт, у рубрици намењеној конкурсу, према свим правилима сајта, људи на то нису обратили пажњу, пријавили су се, и онда се бунили што не може да се пошаље електронском поштом. Коме, питам се? Срећом, нико није тражио адресу поштанског претинца. Друго, мало аутора је схватило тему Расти! у само 1000 карактера (укупно) као елиминациону, и бунили су се због њене вишезначности. Па, шта хоћете боље од слободне теме :)

Неки су се пак снашли, и сад су у директном такмичењу за награде. Јер од ових 8, победници сваког пара у другом кругу, одмах освајају по 1 награду, чим уђу у прва 4. Прва три добијају још две... И тако даље, потпун списак награда и коме и ко их додељује је овде.

Какво је искуство које смо Ранко и ја стекли као организатори испред сајта и комисија која је надгледала гласање, техничка подршка, и све остало?

Па, углавном занимљиво. Као што рекох, доста људи не схвата да им је омогућено да брже и боље предају дела, већ се буне и само што не траже голуба писмоношу да примимо и нахранимо пре слања назад. Неки од аутора су се бунили и пре него што су послали причу, тврдећи да је гласање унапред невалидно јер њих нико на форуму не познаје (срећом, нико од оног силног броја од 1 особе која је учествовала на конкурсу, а коју сам упознао лично раније, није прошао у други круг), бунили су се у току гласања што нико не гласа за њих (што није била истина, дотични је у том тренутку био на другој позицији у својој групи) иако су само администратори и модератор тог форума могли да виде тренутно стање. Сви редом су постављали чудна питања на која смо унапред 3-4 пута дали одговор, што у обавештењима на сајту, што на форуму. За наук: Нико не чита упутства!

Постоји могућност да су чланови форума могли бити у теорији склони да гласају за неког кога дуго "знају". Међутим, мало ко од учесника конкурса је био на форуму пре почетка конкурса. НИКО од њих није прошао у други круг. За неке људе је гласало по 15-17 људи. Тако нешто се никад не би могло десити да смо имали 3 старца у жирију са уским погледом на свет и жељом да буду виђени/плаћени.

Углавном, настављамо, и ако учесници буду задовољни, правимо конкурс и следеће године опет. За сад остаје да испратимо други круг и пређемо на борбу за награде.

А припремамо и једно мало изненађење ове године, поред конкурса, али о томе кад буде...

Posted in Под: Internet, Писање 1 коментара Написао Walker у 2:37 AM