Ноћас сам успео да нађем времена за читање, после неколико (2?) дана паузе (када сам, упркос томе што сам желео да читам, открио да ме сан дозива већ око 3 ујутро када сам завршавао друге обавезе) и напокон заврших Lirael. Супер књига. Много боља од првог дела. Детаљнија. Живља. Реалнија. Сад још више жалим што нису имали и последњу, Abhorsen, да сад одмах наставим са читањем до краја, јер плашим се, док набавим трећу књигу, заборавићу другу. Не саму радњу, али ситнице, дијалоге који имају скривено значење које ће се тек касније показати важним, ствари и предмете, имена... Иако су неке основне ствари веома јасне после свега... А неке су предвидиве, иако се надам да ће ипак испасти другачије на крају од оног што очекујем... а то је да ће појединци ипак бити мртви. Ко је читао зна на кога мислим.

Џибус је јуче (прекључе?) покренуо занимљиво питање о томе како су сви људи мазохисти, јер сами себе гурају у проблеме које никад не би имали да не срљају непотребно у емотивне везе које им реално не требају/шкоде. Добро, Фројд је писао о томе пре Џибуса, али Џибус је до овога дошао преко "Малог Принца" па му се може опростити што мисли да је оригиналан. Осим што ме потсетило на виц "Брак је труд двоје људи да реше проблеме које никад не би имали да се нису венчали", натерало ме да размислим и о једној појави коју сам приметио данас (јуче?) на улици -

дете је трчало пешачком зоном, стало на ивици тротоара и окренуло се према мајци која је долазила за њим, носећи млађег брата/сестру. Дечко је поносно показао руком на раздаљину од пута и викнуо јој - ево ту стојим, даље нећу ићи... А она је одговорила, "Добро, тако треба", и онда додала неким одвратним гласом "сада сам срећна".

WTF? Дресира дете попут кера својом срећом и љубављу? Зар не треба да га научи да стане пре него истрчи на улицу јер је то добро за њега, а не да би угодило њој? Десет минута касније, друга (исто тако млада мајка, рецимо да обе имају 25-28 година максимално) наговара своју девојчицу да одустане од свог правца и крене за њом, тако што јој обећава да ће јој нешто купити. Ало? Ко је луд?
1. Прво дете се дресира да удовољи мајци, и учини је срећном. Оно ће цео живот трчати да њу учини срећном. Почетак Едиповог комплекса? Фројд никад није помислио да је мајка можда крива. Са друге стране, та жеља се може трансфером пренети на некога другог касније, а колико год неко можда ово схватао позитивно - није. Јер тај једног дана одрастао човек ће ствари радити не зато што жели, не зато што су правилне, не зато што су добре, већ да - удовољи, да усрећи, и самим тим, никад неће бити срећан сам. Јер јури немогућ циљ. Свету се не може угодити!
2. Ово ме враћа на Џибуса и Фројда - очигледно све почиње у детињству. Можда не све, али нико нас не може уништити као родитељи. А и ово је неко већ рекао, сећам се из политикиног забавника...

За крај, да неко не помисли да сам Фројдовац...линк на мог омиљеног пси-штагод - Јунг ;)

Posted in Под: Књиге, Размишљања Написао Walker у 8:37 AM