Тај Џексон је такав скот да га нема. Дошао је до мене напокон Кинг Конг, његово, како би Вуди Ален рекао, самозадовољно филмско мастурбирање. Јер овај филм није снимљен за данашњу публику. Овај филм је Џексон снимио само и искључиво само да задовољи клинца од пет-шест година у себи, који је једном давно гледао Конга и пожелео да буде режисер.
Опростимо му на пример визуелни идентитет и "стајлинг" у току снимања господара намењен искључиво навлачењу љубитеља књиге, а популаран као "Џексон мали дебељушкасти брадати хобит". Нема везе што је после оскара и зезанције са босим ногама на бини, смршао хитно, обријао се... решио се муке... Нема везе што пре господара није снимио ништа паметно... Очеккивали смо, на основу фанатизма са којим се окренуо Конгу, да ту застарелу причу намењену једноставном шокирању публике тридесетих година, одради макар добро. не мора феноменално. Ал'сад видим - човек је скот. Не аматер, скот који намерно прави глупости, јер му је изненадна и неочекивана слава ударила у главу.
А је ли та слава уопште његова? За све што не ваља у господару, он је крив. Он је главни за причу. За све што је добро (проклето детаљан јединствени визуелни идентитет) су заслужни огромни тимови дизајнера, макетара, 3D уметника, цртача, ковача... И наравно, народ Новог Зеланда, јелте...

Posted in Под: Музика и Филм, Размишљања Написао Walker у 9:46 PM