Данас сам се вратио у основну школу. Овај пут сам се тамо одвезао мотором, нисам ишао пешке, и нисам носио гомилу књига у торби. Ни торбу, кад сам код тога. Тек припреме за наставу, и радне листове. Први час - Трпни глаголски придев, шести разред. После тога 3 писмене вежбе, у истом том шестом, и у два различита осма. Морам да признам да сам очекивао да ће бити теже. Заиста, посао је напоран и тражи сваки промил снаге и концентрације, и најмања грешка може да доведе до катастрофе, која ће скупо да кошта младе умове који упијају попут сунђера... Ништа страшније од скока у вис мотором, падобранског спуста у кавез око којег круже ајкуле...

Па опет, када изађете пред таблу и погледате преко одељења, а те главе стварно покушавају да схвате нешто ново, науче, па чак и ако су немирни, опет вас помере и дотакну негде унутра. Не, сигурно није лако, то схватам тек сад, и више поштујем све образовне раднике у основним и средњим школама, али када прва реченица напусти кавез, када се прва рука подигне, када ученици желе да одговоре, да знају... све нестаје, сви проблеми, сви страхови, цео свет. Остаје настава.

Posted in kategorije: Razmišljanja, Život i zdravlje Napisao Walker u 8:57 PM

Linkuj ovaj članak na: