Шта урадити када вам након 2 године наизглед савршене везе, вереница пошаље прстен у коверти поштом, зато што је нисте дочекали након једнодневног пута, и што сте јој спустили слушалицу кад је покушала да нареди да се нацртате, не обраћајући пажњу на то где сте ви и шта радите у том трену...?

Док размишљате о томе, додаћу да је у питању истинит догађај који се десио баш ових дана...

Ћима је лепо продао прстен и купио себи mp3 player, који је одувек желео. Шта се може, живот иде даље, уз музику је лепше...

Оно што ја морам да се запитам је, зашто људи мисле да неког познају? Тек кад се осврне из садашње перспективе на претходне године, схвата да је за све лепе успомене са њом заправо заслужан он, да она ничим није придонела тој вези осим сталним смислом за драму...

Ок, можда сам ја пристрасан као његов пријатељ, а не њен, али да занемаримо то једнострано мишљење ко је шта урадио добро а ко шта лоше. Питам се како то да две године све ваља, а онда одједном видиш да у ствари није ваљало. Је ли љубав заиста тако слепа, или једноставно неке ствари не желимо да видимо?

Posted in Napisao Walker u 5:31 AM

Linkuj ovaj članak na: