Постови
Смарачи | Neediness
(четвртак, мај 31, 2007)
Понекад се стварно запитам колико мало поноса неко може да има. Онда се запитам имам ли снаге да будем довољно велики скот да неког отерам заувек. За сад ми успева, али што је превише, стварно је превише... Добио сам јуче, пре пута, поруку од једне особе коју сам познавао, као ето, брине се за мене јер је добила неке узнемирујуће вести о мени од своје другарице која ме је видела пре испита неки дан...
И онда се човек нађе у очи са поруком на телефону, за коју му треба неко време и гадан осећај у стомаку да сконта од кога је. Онда је прочита још једном, и сва култура и одгој му налажу да одговори и захвали се на питању. Али зна да не може. Да не сме, јер и најмањи одговор би нарушио "потпуни прекид контакта" на којем је сам инсистирао и онда ништа опет не би урадио...
Враћам се на мисао о поносу... Ако некој особи у лице кажеш да не желиш више никада да је видиш, а она настави да те зове, па игноришеш позиве и поруке месецима... Зар није довољно? Ко би нормалан себи допустио и пресретање на улици након пар месеци, и повремено слање порука скоро пола године касније? Морају ли људи тако да... Не знам...
У чему је фазон? Не можеш да прихватиш да те неко не жели у близини? Или ти је само досадно...
Sometimes, I wonder about people who have no honor, and are no proud at all. Then I ask myself do I have enough strength to be bastard to someone just to keep her away for good. Long time ago, I knew a person, and then, after some time, because of my own reasons known to her and me, I said to her that I don't want to see her again. Ever again. Not once. But that didn't stop her. She called, and sent me sms, and ambushed me in the middle of the street, and... then after some time, she realised its over finally.
Yesterday, I received an sms from her, asking me something about university exams, and saying she is concerned for me... Almost six months later...
So, when is enough? After ignoring phone calls and not replying to messages, or after hanging up calls, or... What should one do to get free of disturbance for good? Whats the deal?
Posted in
kategorije:
English
Napisao
Walker
u
4:42 AM
Linkuj ovaj članak na:
Pa jel si oddovorio na sms. Jebi ga, nemoj da štediš kredit, vidim da si ljut, ali to prođe. Treba biti uzvišen, kao tragički junak.
Mislim da preko centrale mozes da sredis da ti ne stizu vise poruke sa tog i tog broja,
ako vec ne zelis da menjas broj.
Znam da moze da se sredi za pozive, za Sms nisam sigurna, ali zasto se ne raspitati.
Pozdrav.
Auuu, stvarno problem. I to tvoj, a ne te osobe, te ces se, na zalost, ti vise iznervirati. Ignorisi i dalje. Kao sto rece Milos, jeste tragicno, ali je junacki. I bices ponosan na sebe ako izdrzis :)
Imao sam isti problem sa dve ženske osobe, i to na isti način. Nema više - finito, to je to. Ali džabe.
Jedna me je godinu i po dana smarala telefonom, kao da vidi "kako sam i šta radim", dok je druga pokušavala stalno da mi se vrati.
A kod mene ako kap prelije čašu - prelila je. Gotovo, završilo se i NEEEEMAAAA više. Tu nema da "budeš kulturan" i odgovoriš ili da se setiš "nečeg lepog" pa te to nagna da odgovoriš na poziv ili SMS. Kraj se završava tamo gde si ga postavio. Po meni, ako je kraj - kraj je. Za mene takve osobe više ne postoje posle takvog kraja. I jednostavno ako dođe poziv - dam zauzeće a ako dođe SMS - obrišem ga momentalno.
Nemoj ni da budeš znatiželjan pa da gledaš "šta je napisala" ako želiš u svojim očima da zadržiš ponos. To ti je moj prijateljski savet.
bem vam ja taj ponos.
zaljubljenost iskrenost slabost
ako znaš šta hoćeš nema potrebe da se pretvaraš i nerviraš, samo ideš svojim putOm... a vreme leči sve
Nije mi ni palo na pamet da odgovorim na SMS, a poruku sam pogledao jer nemam taj broj u imeniku već dugo vremena, pa nisam znao od koga je na vreme...
Inače, nisam ni toliko ljut koliko umoran. Jer kao što reče Goxxy, ako je kraj gde je kraj, šta me smaraš više i srozavaš i ono malo lepog mišljenja o tebi što mi je ostalo bilo :)