Пао сам у тежак бедак.
Тешка гомила пала је на мене и пуцам под притиском. Огромна поља негативне енергије зраче из сваке особе у близини осим једне, а ја полако попуштам, и осећам чвор који се веже у стомаку и прети да ме прекине.
Прво су сви око мене већ неко време јако надркани, нервозни, негативни, сјебани... неки са разлогом, неки наизглед без разлога, али једноставно почнем да се јежим кад су људи тако хладни и, ... оловни. Не подносим то сивило и хладноћу...
Друго, у новчаној сам кризи као и сваког лета, и иако јурим сад неке послове, крај није на видику. А на сваки динар који добијем, требају ми још 3 која немам. Ух.
Треће, сазнао сам да су мајмуни на факсу изгледа опет променили датуме пријава, тако да је у петак последњи дан пријава за септембар. Откуд сад кад је требало да буду те пријаве од 15-20 VIII? Ко зна, може им се...
Четврто, стигао ме неки умор гадан. Да ли због пада притиска, промена времена, нових колебања у исхрани, или неког десетог разлога - не знам, и није важно, али све ме боли и мука ми је од свега...

Претпостављам да и само једна реченица од праве особе може нешто од тога да поправи, али исто тако знам да до тако нечега никад неће доћи. А онда се изнервирам на себе. Откад мени треба помоћ/потврда споља да утиче на моје расположење? Постао сам превише мекан у овим равничарским крајевима...

И тако, слушам Rammstein и покушавам да се извучем, али песме теку око мене а ја не пливам у њима...
Мein Herz schlägt nicht mehr weiter...

Posted in Под: Живот, Размишљања Написао Walker у 1:25 AM