Како ми сваког часа могу искључити нет (јер су паре за њега отишле на пријаву испита и слично) оставићу овај запис за познанике које интересује да чују шта је ново...
Након целог дана рада, и само једне пица-ролнице у организму, пре девет увече су стигли први гости. Већ око 23 часа је била пуна тераса. Неки су потегли чак из Београда. Добио сам 4 књиге, једну Милка чоколаду од 300 грама, и један пословни план за сајт. И један Швајцарски војни ножић, који ваљда не ваља поклањати, па сам требао да дам нешто у замену реда ради, и ја сам дао лични аларм који пишти на 50 децибела. Ја га не користим. Никад и нисам, осим за зезање професора у средњој...
Наравно, није све прошло угодно, као ни прошле године, али бар није било туче. Додуше, попио сам једну утриповану причу од другарице како не показујем шта осећам и људи не могу знати је ли ми стало до њих. Лепо сам јој објаснио да није, мада ми се чини да се мало разочарала. Ко зна шта је она очекивала, али и не интересује ме...
На крају, у 5 ујутро сам буквално морао да избацим преостало троје Новосађана јер нису планирали да крену, а морали смо да спремамо стан... Захваљујући Полару и Ранеру, тај део је заиста брзо и лако урађен... Мислим да се Вјеверица мало наљутио, али сам превише уморан да размишљам о томе...
И на крају, опет сам без динара, дугујем свакоме, нисам спавао већ неколико дана, немам посла, мишиће једва контролишем уз огроман напор... Весело и заниљиво лето следи...

Не знам шта да кажем још, осим хвала свима који су ме звали, слали еСеМеС поруке и мејлове да честитају... 24 и није толико лош број, мада смрди гадно на 2004...

Posted in kategorije: Razmišljanja, Život i zdravlje Napisao Walker u 8:33 AM

Linkuj ovaj članak na: