Предпразнична сезона у Америци је сезона куповине. Све се купује - поклони, одећа, игре, филмови, музика, јелке, ма, све... Такође, телевизија почне да емитује све оне филмове са доста снега које сте видели по сто пута и већ вам је мука од њих, али сви канали су исти и нема избора ако већ седнете да гледате. Код нас наравно није ни мало другачије, осим што просечан потрошач има мања примања. Доста мања. Али су филмови, до недавно бар, били бесплатни. Сад и за то плаћамо претплату...

Међу разноразним Божићно-Новогодишњим филмовима, од већ класичног Christmas story, до новијих лудорија Бена Афлека или Злочестог Деда Мраза, свако некако себи изабере један који ће га током целе године подсећати на то доба у години када деца верују да је магија свуда око нас, а пламен у камину тихо пуцкета... Или недостаје нама који немамо камин. Онај један који неће бити досадан из године у годину, и који ћемо после одређеног времена почети да ишчекујемо, или проверавамо, који канал ће га пустити, којег дана ће бити приказан...


За мене је тај филм "29. улица".
Истинита прича о првом добитнику Њујоршке државне лутрије, најсрећнијем човеку на свету а сталном баксузу, његовој компликованој породици у којој и најлепше време попут празника испадне некако наопако и затегнуто (звучи ли познато некоме?) и свакодневним покушајима да се некако преживи, и у кризним тренуцима очува породица и вољени...
Филм је наизглед мрачан, тужан и сив. И управо то је оно што га издваја - нема веселе атмосфере радовања првом снегу, нема кићења јелке, нити дечице која се грудвају - филм почиње тако што Frank Pesce освоји прву награду, а онда љут на Бога због тога, разбије поставку испред цркве која приказује Христово рођење. Да буде још лепше, уместо да оде кући к породици, њега хапси полиција, и траже објашњење. Онда све почиње да се отпетљава, све о његовој проклетој срећи која га је пратила одувек, од самог рођења, када је болница у коју је требало да одвезу мајку на порођај а нису, изгорела баш те ноћи када је он први пут заплакао на другом крају града...
Практично је немогуће објаснити дубину овог филма, танане везе између оца и сина, између мајке и оца, браће, света који их окружује и личности младог мушкарца који одраста на улицама великог града, а опет, све је то само једна топла Божићна прича која топи срце...
Феноменалан посао урадио је и чувени Danny Aiello, стари вук на великом платну, скоро увек неопходан споредни зачин свакој филмској мирођији. Френка глуми Anthony LaPaglia, а он сам свог старијег брата Вита.

И за крај, не газите родитељски травњак. Можда звучи сулудо, можда је напорно, али никад не можете знати шта некоме травњак значи док не посејете свој...

Posted in Под: Музика и Филм Написао Walker у 11:32 PM