Иначе избегавам да пишем на блогу о женама, иако ми се деси да нешто процури. Човек сам. Деси се да ме нека изнервира или "помери". Мада, да би се то десило, мора бити нека која ме добро познаје, ...или нека скроз непозната :)

Пре неког времена сам се, након сулуде две године, повукао из друштвеног живота потпуно, живим на резерви батерија, виђам само кога морам, а што се тиче жена, то углавном укључује само цимерку. И данас ме зове друг на Клису, да дођем на ручак код њега. Размислим, и хајде, што да не одем? С обзиром да има сибирског хаскија, Томија, можемо и да га прошетамо после, мало причамо, и увече се вратим опет у град да још мало шетам са неким ортацима, неважно...

Углавном, на слици од јуче се види како сад изгледам, отприлике. Додао бих да сам се обријао, и оставио огромне зулуфе који се равно спуштају поред уха до ивице чељусти, а онда линијом браде иду до неких 2 центиметра од ивица усана. И нису то они уски фенси зулуфи, већ више нешто као у одбеглог робијаша из тексашког затвора, или неког од Дикенсових јунака. Кад се на то додају тамне наочале, црна кожна јакна и друге ситнице, добијете будалу од које би се свако паметан склонио...

ДА ЛИ?

Уђем ја у кеца. То је бус. Иначе не идем бусем никад, осим кад идем на Клису, али и тад идем петицом. Углавном, нова машина, све се сија. Платим карту, одем до средине, станем насупрот врата иако места има за седење прегршт (јако ретко седим, кад већ морам да се возим, преферирам стајање - најближе је шетању) и како је бус полупразан - раширим се мало - наслоним се леђима на рекламу и ухватим се левом руком за шипку испод бочног прозора... Ма, класика...

Две станице даље, пре скретања у Цвијићеву, улазе две клинке на средња. Мислим да су млађе од мене најмање 3 године, ако не и више. И прва, са врата, фиксира ме погледом и крене према мени. Ја контам она ће сести, места има на претек. Не. Девојка долази равно до мене, на пар центиметара, подигне главу и погледа ме у очи, а онда се нагло окрене и имитирајући моју позу стане тачно испред мене. На безобразно малом одстојању. Друга прилази њој и мало провирује преко рамена смејуљећи се, нешто причају. Не слушам. Окренем главу и гледам кроз прозор, све мислећи да ће се померити. Напокон, она одлази некуда напред, и ја могу да се мрднем, нисам више "уклештен". Мало сутра! Клинка купи карту и врати се, опет са погледом испод ока и чудним осмехом, заобилази другарицу која стоји одсутно гледајући некуда кроз прозор, и стаје опет испред мене. Ако окренем главу мало, а морам да бих видео где треба да сиђем кад оријентир наиђе, њена коса ми је испред очију, ако спустим главу, голи врат је испред мене. Директно испред, ту где се ја држим, су 2 празна места за седење. Иза рекламе на коју се ослањам, има места за стајање. До врата има простора колико човек може само пожелети, поред њене другарице исто, али НЕ, она је навалила да мене сатера у пола метра квадратног, и још повремено мало накриви главу и баци поглед са осмехом на мене, тек да провери јесам ли ту...

И сад се ја питам, шта је тим женама у глави? Возач се пренуо кад ме видео, један млади Ром се укочио у седишту ваљда замењујући ме за скина, а ова мртва-хладна тако крене да провоцира...

Posted in Napisao Walker u 2:28 AM

Linkuj ovaj članak na: