Танки, непровидни слој влаге, беличаст и некако кристалан, ухватио се на окнима која су гледала вани, у дуге сенке мочварног тла и игру светлости и таме под сводом крошања чије горостасне круне су попут старица притераних у ћошак смрћу, почеле да се круне, губе некадашњу животну снагу, и споро вену и хладе се. Хучећи звуци тескобног отвореног простора испресецаног праменовима магле допирали су споља кроз масивне земљане зидине, хладне и сурове ка својим затвореницима, а треперави, усамљени крици светла нестајали су кроз тешке облаке навучене преко једва видљивих процепа неба. Дубоки уздаси изгубљених душа на пропланку гонили су ме целе ноћи, а ујутро, покушавајући да схватим, срео сам само ружне, подбуле и млитаве људе, испраних сивих лица, који су подсећали на родбину тек јуче преминулих, уплашене за сопствену смртност и тугом испресецаног сна.

Толико о Сомбору, није да се жалим, само ми је све некако... другачије. И мрачно...
Са друге стране, ја колико год се трудио, ову госпођицу увек видим како се окреће у смеру казаљке на сату, никако супротно... Већина људи којима сам је показао тврде да они виде супротан смер. Занимљиво. Иначе, нашао сам је код Синадина, али тамо нисам успео да оставим коментар, јер ми се слика за captcha код није приказивала...

Posted in Под: Живот, Размишљања, Хумор Написао Walker у 6:23 PM