Седим и читам "Злочин и казна" за светску књижевност. Једна по једна, прошле су и "Моби Дик", "Обломов", "Хамлет", ... Превише Руса за мој укус у избору, али хајде. И сад посматрам своју ситуацију. Сконтао сам књигу давно пре осамдесете стране. Довољно да причам о њој сатима ако добијем то питање. Шта да радим? Да је оставим и читам следећу, и тако покријем шири range, или да је читам до краја иако баш и не морам, и ризикујем да добијем питање о некој коју нисам прочитао, а могао сам...
За сад одлучујем да "не убијем бабу", дакле, читам све редом, па колико стигнем.

Мало сам шетао, од 21 до 22, обишао пола града. То само говори, унаточ томе да сам ја потпуно ван форме, да је ово мали град. Јако мали, површински.

Био сам у четвртак до Новог Сада инкогнито, нисам хтео ником да се јављам, ишао да пријавим испит. И наравно, како је индекс био код друга, морао сам да се јавим њему и останем на ручку, па сам срео код спенса још једног друга, па сам завршио код трећег где је дошао четврти...

И сад седим за компјутером, куцкам, и све некако отежем, а Раскољников се мучи тамо за другим столом, испод лампе, и он је гладан, а и ја сам, и боље да нешто поједем пре него што наставим да га посматрам како се пати...

Шта каже, "сиротиња није срамотна, али беда, беда убија човека..."
А човек је само жртва. Типичан трагични јунак, тиме тежи по литературу јер и сам схвата да нема излаза, да га нешто гура у пропаст, коју не жели. Достојевски га је, ваљда читајући Аристотела, разапео на крст за спас свих нас, постижући ту неку верзију античке катарзе у овој романескној трагедији... Ах, животе, пролупао сам...

Posted in Под: Живот Написао Walker у 10:58 PM