Именик
(субота, јануар 12, 2008)
Узмем јутрос мобилни и обришем преко десет девојака из именика.
Не, ово није "ја сам фрајер и курчим се" фора, у питању су колегинице са факултета, и ни са једном од њих нисам имао ништа. Ваљда су зато толико дуго и потрајале у именику...
Једноставно, погледам, и имам гомилу бројева људи које ја више никада нећу звати, нити ће они мене. Поред њих десетак био је ту и један једини мушкарац - неки Бојан што сређује абонентске, а чији број сам покупио од другове другарице друга, кад је требало мом цимеру својевремено да се прехрани или умре. Умро је. Али ове гледам - ова се удала и има дете, ова има дете али се није удала, ова је дипломирала и кажу отишла негде у централну Србију, ову сигурно нећу звати никада, са овом сам се чуо последњи пут пре 3 године...
Да, ретко ми падне на памет да очистим именик, али ипак то чешће урадим него други људи. Један од мојих блиских пријатеља има бројеве телефона свих људи које је икад уписао у именик, као, никад не знаш кад ће затребати. Ма брате, ако ми неко са ким се нисам чуо годину дана затреба, онда стварно... Боље да га ни тад не чујем...
Опет се враћам на то - ја сам некада давно стварно био у контакту са тим људима. Звучи крајње невероватно, гледајући имена странаца на екрану, али некада смо седели у групама од 2-20 после предавања, дерали се преко столова јер нисмо чули ништа од музике, виђали се сваког дана, по цео проклети дан... И онда ништа. Остарили, постали "трећа", проредили посете факсу. Постали "четврта" и виђали се једном до два пута недељно, и тад само оне који се појаве, ако је лепо време. Ја први нисам био на 90% од оних 6-7 предавања недељно у четвртој. А онда, апсолвенти...
У контакту сам додуше са једно 6-7 људи са факултета, а само са једном особом у блиском контакту, да се каже да смо "на старом". Кад погледам и старе другове, цимере, и све остале из тог доба који немају везе са мојим факсом - од преко 20 људи са којима сам редовно гледао утакмице, организовао журке, седео по целу ноћ, дерао се уз гитару, причао, правио разна срања... У контакту сам са можда 4 човека. Више може бити, мање није, да не претерујем. Један се замало оженио прошле године, други сад очекује дете. Не знам шта су сви пукли око те деце, али хајд'.
Од средњошколских другова данас виђам само два, а обојица су у Београду, и питање је дана када ће напустити ову јадну државу.
Из основне никог нисам видео годинама. А сви смо обећавали последњи дан да ћемо се окупљати сваких пар година :)
Поента? Немам појма. Пало ми на памет како се сви мењамо, и како ништа не траје, поготово ако се не потрудимо. Мене је очигледно болело уво за све те људе са којима нисам остао у контакту, иначе бих и данас био добар са њима. Али свеједно она особа која сам некада био ја, дружила се са њима и својевремено их је ценила довољно да не устане и оде из њиховог друштва...
Ипак, понекад ми падне на памет неко тако леви, са ким никад нисам био посебно близак, и запитам се шта је било од ње или њега. Чуо сам да она ради у соларијуму. Није ме препознала кад смо се видели последњи пут пре 4 године. Њега сам срео на сајму, и добио опкладу да је лик ипак жив. Да га нисам усликао, нико ми не би веровао :D
Posted in Под: Живот, Размишљања Написао Walker у 3:46 AM
Ја именик „чистим“ на другачији начин, мада не намерно. У последњих годину и нешто сам два пута изгубио телефон. И онда унесеш оних 10-20 бројева које знаш напамет, и чекаш да те остали позову. И кажеш „овај пут сам требао да направим бекап“.
А и тај период „нисмо се чули толико“ полако постаје све дужи и за оне које сматраш блискима — почнеш да радиш, и остали слични изговори.
Мање битно за именик (прочистио сам га два пута за две године), мени је више жао људи са којима сам проводио време у трећем и четвртом разреду основне школе. Први самостални одласци у биоскоп, излети на оближње брдо, у парк, прављење логора, колиба, ратови међу насељима, фудбалске утакмице. Јбт, кад сам био клинац играо сам фудбал, а сад га не подносим.
И тако смо као та деца замишљали да ћемо вечно да се дружимо и будемо нераздвојни другари, нас тројица. А онда је после те две године тошао пети разред и разишли смо се. Једног од та два другара више никад нисам видео, а другог видим једном у пар година, а живимо, ваљда, у истом граду.
Шта ти је носталгија.
Ziva istina.
Od gomile "prijatelja" s kojima sam visila non stop, sada imam samo troje ljudi koje zelim i volim da cujem. Ostali ljudi su mi tek poznanici koje kad sretnem ne znam ni sta bi ih pitala.
Jeste u pravu ste...Od tolike gomile ljudi ,sad jedva da imam troje prijatelja ,jednostavno sa ostalima sam poceo da gubim kontakt.Secam se da sam imao gomilu prijatelja dok sam bio klinac a sad...Jednostavno sve je brzo proslo ,i dok je prolazilo umesto da probam da popravim odnose mene je bas bilo briga.Sad imam osecaj kako me sve udara po glavi...Imam mozda dvojicu drugova eventualno jednog kome donekle mogu da verujem.