Мала вежба писања коју смо Ранко и ја обавили ноћас, на исту тему са две стране, а онда коментарисали међусобно. Још нисам пробао технику релија речи, остављам то за дан после сутра. Са друге стране, ова тема "50 мрава на мобилном телефону" оставља знатне могућности за експериментисање, па ћу јој се вратити. Његову причу можете видети на његовом блогу, моја ће бити у цитату испод. Не планирам да је стављам на сајт, за сад.

Vežba "50 mrava na mobilnom telefonu"

Sanjam. Lebdim. Sanjam li? Mislim li? Kuda moji snovi otiču, kad je stvarnost tako daleka i strana. Tako slični a najrazličitiji mogući - svetovi, senke, odrazi stvarnosti, trepere oko moje krhke svesti i umirem nebrojano puta. Pedeset mrava na mobilnom telefonu, mile, mrdaju se, svrbe osećaj života pod kožom ohlađenom godinama nepokretnosti i prašine koju raznosi vetar sećanja.

Budim se unutar razbijenog ogledala, posmatram razlomke, fragmente, stabla olistala idejama, njišem se u zagrljaju dvorišne ljuljaške sa cvetnim dezenom, dok sunce preskače moj odraz u cik-cak, smejući se kroz komadiće senki, a crvenilo se sliva ispod kapaka umrlih očiju sa pedeset mrava na mobilnom telefonu.

Nikada ti nisam zlo želeo kako god sada to izgledalo slušajući zvuke prošlosti na kratkotalasnim frekvencijama tih zlobnih pedeset mrava što skapavaju grčeći se na mobilnom telefonu. Mislio sam i sada mislim, gledajući sebe najiskrenije što bih mogao, da si iznad toga i da shvataš zašto su umrli. Da znaš.

Laž nikada nije napustila mi usne kada bi tvoje meso moglo da trune njenim ujedom pokvareno, usporeno, sleđeno i na zemlju oboreno, da pedeset mrtvih mrava grizu ga do proleća naših života koji se premotavaju unazad, veruj ili ne ali sudbina ti je odredila takve snove.

I samo još za kraj, želim ti reći zbogom, to iako sa osmehom mi lako nije, dobro znaj, i ne kasapi iz blata groblja gde smo se sreli uspomene što mirišu na raspadnutih pedeset mrava na mobilnom telefonu koji zvoni uzalud a slika ćelavog druga me vraća u stvarnost u kojoj tebe odavno nema, pokojna. Zbogom.

Nikola Bulj
2:28 AM 2/28/2008

Како сам дошао баш до ове конструкције, запитаће се свако нормалан, ако није одустао од читања после првог пасуса. Па... мој начин вежбања је писање на стихове, а не на насумичне речи. У овом случају 5 стихова 5 кратких пасуса:

In my dreams I'm dying all the time
As I wake its kaleidoscopic mind
I never meant to hurt you
I never meant to lie
So this is goodbye

(Moby - Porcelain)

Да, латиница је. Мрзи ме. Јбг.

Posted in Под: Писање Написао Walker у 4:27 AM