Једном давно забављао сам се питањем зашто (већина) људи нема неке супер моћи. Одговор до којег сам дошао је да је то јер би да их имају, углавном стално палили и гасили удаљена светла, чисто из зезања. А онда им и не требају, па их и немају. Неодговорност.

Својевремено је из тог настала прича Уздах, о својеврсном демијургу који сам контролише своју стварност. Додуше, нико је тада није схватио тако. Сад, скоро годину дана касније, из ко зна којег трипа долази "Други уздах". Коме је досадно, и жели да се петља са демијурзима који обликују и стварају, али и уништавају само вољом, ...

Trotoar. Mračan i siv, hladan, izlizan košavom i koracima, izdignut čvornatim korenjem, deformisan, gladak, ispucao. Stopala, moja, noge i ostatak mene. Raskrsnica, čvrsto uvijena u mrak, sa dve škiljeće lampe negde u krošnjama, crveno svetlo na semaforu. Magla. I neki čudan, stran miris u vazduhu, poput spržene kose, ali manje odvratan, poput nečega ružnog u vazduhu što svi primećuju ali teraju sebe da zaborave i pre nego obrate pažnju. Lišće u sred šuštanja, zaustavljeno. Tamo desno, taxi, parkiran, otvorenih vrata, sa muzikom tihom koja kroz vazduh gusto talasa usporeno se odmičući od zavaljenog vozača sklopljenih očiju.

Posted in Под: Писање Написао Walker у 5:00 AM