Нова прича, трећа у 3 дана, ако рачунам ону вежбу. Ову сам заправо писао два дана, јутрос, у рану зору први део, и ноћас други. Веома... мучна прича за испричати. Тешка за укротити. Измицала је цело време, реченице су се мигољиле, слике бежале испод прстију на тастатури. Можда јер сам је се сетио после толико година, извукао однекуд из мрака подсвести... не знам...

Tada sam prvi put video uživo, izbliza tog psa, snažnih nogu i ogromnog tela. Njih dva su se samo onjušili, frknuli, i vrteli u krug neko vreme i izgubili svako zanimanje jedan za drugog, za nas ostale, ali ni to nije srušilo legendu. Tada sam prvi put video i njegovog vlasnika. A onda, vreme je proletelo i donelo svoje brige i nametnulo svoj čudan smisao za humor...

Kako mi je pričao Ozren, a isti događaj sam čuo sa toliko drugih strana da više ne znam poreklo svakog detalja, ali sama priča jeste istinita - on i par drugova su igrali fudbal u prednjem dvorištu, bilo je pre podne, nekog toplog letnjeg dana, nevažno kojeg i kad. Sve je bilo kao i inače, tiho - mirna, jednosmerna ulica, miris cveća sa nepokošenih livada preko puta, vetar u kosi i prašina pod nogama. A onda, niotkuda, lavež. Iznenadan, moćan, gromoglasan. Presekao ih je.

(Одломак)

Posted in Под: Писање Написао Walker у 3:58 AM