Како сам већи део вечери, након припремања три индекса (хах, да видим још неког да проба да спрема индекс у тавици, без оне плоче какву имају објекти брзе хране) провео играјући Jack Keane да бих касније могао да напишем нешто о њој, нисам писао превише, нешто мало само, чисто да не станем...

Опет кажем, први чланак, други чланак, ово је трећи о креативном писању, тако да сам за себе ником не значи ништа...

Iako fizički dosta slična, braća su bila veoma različita karakterom, a najbolje su ga kod svakog od njih opisivala, kao i inače što je red u patuljačkim zaseocima tog kraja, njihova imena nadenuta im nakon ispita zrelosti, kad su ceremonijalno umrli kao deca i rodili se kao ratnici pod novim, prigodnim imenom. Sasvim je nevažna stvar da nikakvog rata vekovima nije bilo, otkako su rase visokih ljudi proterane sa kontinenta u vreme kad je dedinog dede deda bio mali patuljak što je puzao po kovačnici na sve četiri dok je njegov deda svake večeri krvav uzimao svoju ženu, onako vreo sa ratišta, ipak su i danas svi patuljci postajali "ratnici", jer hrabri narod sa planina nije niko smeo da nazove trgovcima u lice. Švercerima ni tiho, iza leđa. A ipak su samo to bili već generacijama. Ne svi. Poneki je i danas lutao mračnim kanalima hiljadama ratnih sekira* duboko pod planinom, jureći žile kakvog plemenitog metala, ili čisto uživajući u mraku i osami, ljubeći nemi kamen nad brakom i seoskim životom. A imena ove trojice bejahu prava patuljačka, moćna imena starog kova, kakva su danas retko davana ratnicima, možda jer je takvih osobina sve ređe u patuljaka se nalazilo. Najstariji, onaj na gornjoj palubi Vrabca, ravne riđe kose do ispod ramena, i isto takve brade, sa tek po kojom otmenom sedom dlakom na bradi ali ne i jeziku, nikako na jeziku, beše Geradom nazvan od strane starog poglavice pre šesnaest leta, i ime mu je pristajalo kao seme maslačka letnjem vetru u ravnicama gde je živeo niski narod oko zelenih jezera staklene površine. Zaista, čudno je razumeo druge ljude, i veoma dobro je to starac uočio, a Gerad se imenu obradovao, nadajući se da će ga napokon ostaviti na miru i neće morati sekirom da razjašnjava nesporazume. A ipak, potajno, nadao se da hoće. Pomalo čudno je razumeo i sebe samoga, često se osmehnuvši sam sebi stojeći na pramcu Vrabca sa vetrom u kosi, pridržavajući se samo za konopce i lutajući mislima ko zna kud, dok je svet lagano klizio ispod njega tonući u požar smiraja dana. Jednu stvar je znao sigurno, a to je da je uvek radije birao smrknut izraz i puštao sekiru da govori umesto njega, za razliku od njegovog mlađeg brata, crnog Radmana, uvek radosnog i veselog, kako mu je i ime govorilo očigledno, ni tu stari mudrac nije promašio naravno. Baš je to ličilo na njega, da svakome pogodi dušu na neki svoj čudan način. Šteta što je umro pre nego što je uspeo da nadene ime najmlađem, Riordanu, inače se ne bi sramotio u svakoj krčmi u koju su ih žedna usta odvela. Nikad on pesniku ni blizu bio nije, ali eto, starac nije preživeo onu gadnu zimu, a njegov naslednik... Pa recimo da nije bio spretan ni približno kao stara vučina Rudolf... Raznežila ga zlatna brada u mladog ratnika, i video je u vizijama da zbori mudre reči. Niko drugi Riordana nikad nije video ili čuo da zbori mudre reči, do dana današnjeg, a Gerad nije očekivao da se to ikad i desi. Jedino što je mogao da čuje od njega je da se žali na težinu sanduka, što se dešavalo prilično često. Hladnoća im nije smetala previše, ispod tamnih kožuna sa kapuljačama, iznutra opšivenim krznom. Sve razlike su prestajale tu u mraku. Boja kose i brade se gubila sa zalaskom sunca, visina im je bila približna, čak i hod su podražavali međusobno. I uopšte, Anton pojma nije imao kojeg tačno od njih je zveknuo u glavu pri taktički veoma dobro procenjenom sletanju. A bilo je savršeno isplanirano, i prošlo je dosta dobro, osim te male sitnice, na koju stvarno nije mogao da utiče ni malo, obzirom na sav taj mrak, i hladnoću koja ga je zamalo ubila, te ogromne količine alkohola i silnu pospanost koju je ista uzrokovala. Dva puta je zaspao u letu, koliko on zna. Ono što nije znao, nije smeo ni da pomisli...

*Километрима (дубоко)
Још нисам видео шта је Ранко написао, али дочекало ме пар линија текста кад сам упалио Пиџин о томе како му баш лепо иде, и да му цео начин рада прија. Мени је ово искрено мало, навикао сам да пишем по цело поглавље за једну ноћ, али у суштини добро је зезање... И неће сморити брзо као већи комади... Мада оставља места преко ноћи да се одређени фазони слегну и тотално другачије испадну :(

Posted in Под: Писање Написао Walker у 5:03 AM