Креативно писање - 04

Ноћас само део предвиђеног, превише сам поспан. Ни овим нисам задовољан уопште. Вероватно ћу сутра да напишем овај део поново, са целом сликом и напокон их одвојим од тла.

Na njegovu neizmernu sreću, kada ga je nečija ruka zgrabila u čvrst stisak i naglavačke izvukla iz snega, onako viseći naopako uspeo je da razazna pri slaboj svetlosti jedan široki osmeh pun žutih zuba, i odahnuo znajući da je izbegao najgore. Radman ga je malo otresao, bez ikakve namere da mu prodrma svaku kost u telu, a onda ga protrljao rukavom i položio u dlan i dalje se smejući radosno. "Sreća tvoja Antone", rekao mu je namigujući, "da još nisam navukao kacigu", a onda ga lako spustio na smrznutu zemlju da oproba sopstvene noge, koje su i dalje bile dosta nesigurne, i gavran se okrenu koji put oko sebe, tek da se snađe u prostoru. Tovar je već bio dobro uvezan i Vrabac je čekao da poleti, to mu je i onako sluđenom bilo jasno. Gerad ga je mrko gledao sa utovarne rampe odmahujući glavom u nekom tihom prekoru. Anton je spustio glavu za čas, sabrao se, i doskakutavši nekako preko utabanog snega ispred letelice uspeo da se popne na prvu prečagu malih stepenica i sedne. "Kako to", pitao ga je patuljak tiho, pogleda prikovanog za mali trg i kamene kuće oko njega iznad čijih krovova se u daljinama istoka naziralo nešto što će tek postati zora, "da se uvek napiješ u ta tri dana predaha, umesto da se malo odmoriš? I tako se ne rastajemo od flaše dok radimo". Gavran se osmehnuo zlosrećno, pljunuo jednom, ustao sa prečage zakolutavši očima i skočio na palubu. "Ja sam oženjen, znaš to", rekao je samo, i nestao nekuda unutra praćen tihim zvukom malih kandži na drvetu.

Остало је још да уведем последњег члана екипе у причу, и да крену. А онда цео дан до смираја вечери и то је крај поглавља.