Креативно писање - 05

Прича се наставља (иако је само Аца и Ранко читају, што доказује да дрво које падне у шуми а нико га не чује ипак - јесте пало) и упознајемо и последњег члана посаде шверцерског цепелина (иако тај назив не постоји тамо, јер ни Цепелин није био тамо да измисли ту врсту ваздухоплова, јелте) "Врабац" (што ће опет вероватно бити име књиге на крају, уместо радног назива "Цепелин" који не постоји тамо).

Lagani dah vetra doneo je slab miris udaljene zore sa istoka, podigavši sitne kristale snega sa krovova i raspršivši ih u beličastu izmaglicu punu sjajnih zvezdica. Mrak je lagano ali sigurno gubio snagu i dan je stezao svoj nezadrživi stisak koji je slamao otpor senki pred sobom. Nejasne boje nadolazećeg svanuća otkrile su senku koja se približavala nemo, lebdeći sablasno u vazduhu između neravnih kamenih zidova patuljačkih domova, pomerajući se sporo čas levo, čas desno poput vlati pšenice u polju. Daleko od toga da je ičim drugim tajanstvena pojava podsećala na visoku i vitku stabljiku, bila je pre spoj dve lopte, jedne ispod druge, uvezane čvrsto konopcima. Pauku pored kojeg je prolebdela nežno mašući zakržljalim krilima izgledala je više kao čahura ukusne hrane, ali na žalost nedostižna, pa se zadovoljio snežnom muvom uhvaćenom u skrivenu zamku ispod grane četinara. Kora je zapravo bila jedna od pripadnica majušnog letećeg sveta, u nekim krajevima poznatog kao vilenjaci, a u drugim kao "klepetave dosade što zvonima odvlače decu u šumu", ali je njena neizmerna ljubav prema hrani odavno ostavila njena sad već atrofirana krila neuoptrebljivima, i lebdela je okolo privezana za štavljeni mehur smeđeg gorskog govečeta, napunjen istim planinskim gasovima koji su korišteni za leteće lađe. Mala krila pri vrhu leđa, skoro pa providna, ovih dana je koristila za kormilarenje i pomoć pri jačem vetru, koji bi, ako ne bi pazila, mogao da je oduva daleko i od mirisa kakve hrane, a to ne bi bilo dobro uopšte. Bila je, a to se za ovu priču ne sme zaboraviti, najbolji pregovarač i računovođa sa kojim je Gerad ikad poslovao, te je i pored njene, blage čudnovatosti, voleo da je ima na brodu tokom dugih izbivanja. "Ko štedi na hrani, štedi na životu", stalno bi ponavljala, ponekad i nesvesno, toliko je volela dobar zalogaj, već su kaiši koji su je držali privezanu za leteću napravu počeli da se usecaju u njeno meso, ali ni kapljicu nije odbijala, pa su je patuljci neizmerno voleli kao starog dobrog druga, za razliku od mrzovoljnog Antona koji se stalno nešto žalio i mrmljao.
"Oh, Kora!", primetio je Riordan, "dopustite molim Vas", rekao joj je prilazeći i postavivši se pored nje kako bi mogla da se prihvati za njegovu ruku, uvidevši da se vetar pojačava i da je sirota vilenjakinja nemoćna u pokušaju da se približi imalo više lađi privezanoj za pristanište u centru sela. Ona mu se osmehnula i klimnula glavom nespretno, a onda celom šakom stisla njegov kažiprst i povukla ga sebi. "Hvala, hvala, hihihi", nasmejala se ohrabrena tom sitnom pobedom nad večnim protivnikom vetrom, "uvek pravi gospodin Riordane, u-vek! Ja sam sto puta tvom bratu pričala, ali on se pravi da je to tvoje lepo ponašanje kakva ružna stvar, vidiš, baš tako, kao da je ružna!" Čavrljala je tankim, piskutavim glasom u njegovo uvo, poskakujući smešno na vetru pored njegove glave, a on se samo nasmejao i klimao, vodeći je postepeno ka ukrašenim drvenim vratima koja je Gerad pridržavao rukom iznutra da ih vetar ne zalupi. Kora se još jednom okrenula da mahne starom patuljku koji ih je posmatrao češkajući jednom rukom bradu a u drugoj još uvek držeći podignutu sada već dogorelu baklju. "Baš lepo od majke što vas je ispratila, a i šta će, nema druge dece do vas trojice, a mi se tako opasnim poslom bavimo, i jadna žena nema..." Gerad je više nije slušao. Skočio je lako u sneg i odvezao šest konopaca koji su ih držali prizemljene, klimnuo glavom majci u znak pozdrava i u jednom koraku se našao opet na kratkim drvenim prečkama stepenika koji su taman sporo krenuli da se dižu na gore. Nekoliko trenutaka je posmatrao malo selo, krovove u obliku sača ogrnute u snežnu ćebad i sa kojim retkim končićem dima koji se otkidao i linjao okolo, a onda stao na pod kabine i povukao vrata unutra, pričvrstio ih metalnom rezom, i spustio stakleni kapak odozgo. "A zato vas trojica niste oženjeni", iza leđa mu se oglasio Anton sanjivo. Gerad ga je samo pogledao sa nerazumevanjem. "Brada. Zato što vaše žene izgledaju isto kao muškarci. Priznaj, zato bežite svaki put kad majka pomene lepu i bogatu udavaču". Očekivao je da se Gerad zamisli. Nije. Samo je tiho rekao "Da" uz kratko sleganje ramenima, i otišao ka pramcu.

Сутра... Сигурно ће бити јутро, и један детаљ за који ми је изненада дошла инспирација, вероватно крадем од Мелвила, код њега ми се то свидело као јако леп елемент, а то је размена писама "на пучини"... Додуше, другачије то изгледа кад имате мамурног гаврана који вређа све редом... Можда и доручак... Зависи хоће ли Кора издржати да не послужи доручак јер су сви већ јели пре полетања или неће, ништа још не знам...

А сутра ћемо сазнати и шта значи Кора, кад Антон почне да избацује увреде (ко није схватио, свако име нешто значи, и то стварно... осим Антона, он је из неке књиге, не могу да се сетим које, и немам појма зашто је сам себи одабрао баш то име) након што га пробуде...