Претходни део. Почетак.

Tačka. Mala, tamna mrljica izgubljena u dubinama plavetnila, koje je pucalo od belih vrhova na istoku prošaranih tankim žilicama granitnih stena koje su izvirivale iz plavičastog odsjaja snega, preko mirisnih trava visoravni kuda su galopirala krda crvenih jelena, gospodara slobodnih prostranstava između planina i prvih šuma. Odozgo, između oblaka, delovalo je upravo obrnuto. Krda jelena su podsećala na prosuto vino koje neobuzdano curi niz zeleni stoljnak sveta. Ponegde bi se ukazala senka retkog četinara, izdužena na jutarnjem svetlu kao rupa progorena nepažnjom usnulog pijanca, ili redak odjsaj zaostalog snega u čudnom obliku koji je kopnio sporo na ovim visinama inspirišući um na razmišljanje o hrani. Zemlja se, sa svakom desetinom dana koju je Vrabac proveo ploveći iznad tla a ispod oblaka, postepeno spuštala idući ka jugu, i oko kraja četvrte desetine*, planinski vrhovi su se uklonili sa horizonta i plavetnilo neba spojilo se sa modrom bojom nepregledne morske pučine. Gerad je osmortio liniju obale u daljini, a onda mirno klimnuo glavom Radmanu čija je smena bila za kormilom, i ovaj je odmerenim pokretima promenio kurs za ceo lakat. Vrabac je sporo, kao pospano, napravio krug i okrenuo se ka zapadu, blago se upravljajući pomalo čak i severu, ostavljajući jutarnje sunce za leđima, govoreći zbogom morskoj pučini i paučinastoj izmaglici koja se vila priobaljem nekoliko kopalja iznad talasa, kao magijom kakvom devedena tu iz nekog nepoznatog razloga. Isprva je sve bilo mirno kao i do malopre, a onda, prvo tiho pa sve glasnije, drvo je počelo da škripi, konopci su se zategli, i Vrabac, zahvaćen vetrovima koji su duvali sa mora noseći kišu, zaigra kao nemirna mala ptičica koja je upravo prhnula sa grane i polete put jezerskog kraja. Gerad je otvorio mala vrata sa leve strane pramca i izašao iz kabine na palubu. Udahnuo je duboko, tako duboko da mu je redak vazduh ispunio svaku žilicu u plućima, a onda odmahnuo glavom nezadovoljno. U vetru nije bilo vlage, i sva je sreća da ni kiše neće biti. lepo vreme je sigurno značilo granične patrole u vazduhu. Ne možeš imati sve, pomislio je, i pogledao svog brata za kormilom. Iza njega, Kora je računala potencijalnu zaradu i predviđala cene roba kojima su trgovali na lokalnim pijacama. U potpalublju, spavali su Anton i Riordan, prvi bez svesti od od početka puta i zavaljen u vreću sa zrnom planinske pšenice, a drugi grleći burence ruma za hitne potrebe i sanjajući ko zna šta. Odahnuo je glavom još jednom, a onda spustio ruke na ogradu, čvrsto je stegnuo snažnim šakama, i gledajući senku vrabca koja je klizila bez zvuka tlom ispod njih. Nebo, ovde je zaista pripadao. Nije normalno za patuljka da bude dugo prizemljen. Cela tri dana kod kuće, u planinama... nije to normalno... Potapšao je lakiranu drvenu ogradu, osmehnuo se, jedva primetno, i ušao nazad u kabinu. "Kora, molim te probudi Riordana i Antona, da jedemo", rekao joj je, a onda stao pored Radmana i spustio mu ruku na rame. "Ti stražari, pa ćeš posle". Brat je samo klimnuo glavom bez reči, i jače stegnuo kormilo. Riordan se pojavio u kabini, bunovan, zevajući, i mrmljao nešto sa Korom koja se kikotala. Gerad je sam skinuo mali bakarni kotao sa gvozdene peći i spustio ga na sto, pomerivši rukom Korine papire. "Anton?", pitao je videvši da su ovo dvoje seli bez gavrana. Riordan je odmahnuo. "Rekao je da ga ne budimo dok ne budemo imali društvo", dodala je Kora sipajući kašu od pirinča i krompira sa komadićima goveđeg mesa, prelivenu rumom i sa malo majčine dušice i bosiljka. "U tom slučaju", začulo se sa pramca, "bolje da ga probudite odmah!"

Dve leteće lađe su se sporo približavale. Peta desetina se završavala uskoro i sunce je bilo u zenitu, senke duboko ispod na tlu kratke. Gerad je posmatrao priliku ispred njih, levo, koja je postajala sve veća. Platno nosača bilo je nebesko plave boje, a drveno korito odozdo lakirano u belo, sa strana tamno zeleno. Leteći gušter, prepoznao bi ga svuda. Video je posadu drugog broda kako ih posmatra okupljena na prednjoj palubi. "O-ho-oj!", proderao se iz sveg glasa, sastavljajući dlanove oko usana da pojača povik, pitajući se da li su dovoljno blizu. Čekao je. Kora je lebdela pored njega, beležeći nešto u malu sveščicu koju je stalno nosila zadenutu za pojasom. "Ge-ra-a-de! Jes' to ti-i?", začulo se napokon sa druge strane. "Možda bi bilo pametno da smislimo neki način komunikacije na daljinu", rekla je Kora odsutno, a kapetan se samo nasmejao. "Pa nismo glupi vilovnjaci da mašemo okolo zastavicama", rekao je i ušao unutra da pogleda šta je zadržalo Antona.

Ovaj je i dalje ležao, mrmljajući u snu i odbijajući da se probudi. Riordan je klečao pored otvorene vreće i nagovarao ga. Gerad je samo prišao, uhvatio pticu u šaku i odneo je do bureta sa jakim crnim pivom. Podigao je poklopac i ubacio Antona unutra. "Jedan". Riordan ga je pogledao izgubljeno. "Dva". "To je naše pivo". Gerad je klimnuo glavom. "Tri". Anton je isplivao, istovremeno kašljući i gutajući halapljivo. "Upropastio si ga!", rekao je očajno Riordan. Gerad je spustio ruku u bačvu, zagrabio malo tamne tečnosti i prineo je ustima. "Jok, sasvim je dobro". Pogledao je Antona, koji je samo klimnuo glavom, i dopustio da bude iznešen na svetlost palube. "Vraća mi se snaga", graknuo je, ali ga gerad nije puštao. Iz male pregrade u zidu kabine izvukao je četiri zapečaćena pisma i dodao ih gavranu. "Tri za njih, jedno za njihovog pobratima, kad ga sretnu". Gavran je pružio nogu i uzeo ih. Patuljak je polako popustio stisak, i on je mogao ponovo da udahne duboko. "Možda još kapljica onog finog piva, pre nego..." Nije stigao da završi. Gerad ga je bacio preko ograde. Antonu naravno, ni na kraj pameti nije palo da preleti iznad glave svog kapetana i pljune ga jednom za sreću. zapravo jeste, ali onda bi mogao da se pozdravi sa onim reskim ukusom crnog piva iz bureta u potpalublju. Da mu krila nisu bila mokra i slepljena, i da se nije pitao kako će živ da doleti uspešno do druge letelice, mislio bi da je samo sanjao. Tako lep san. Čas na javi, čas u snu, pa te onda probude tako oštro, divljački. Napravio je jedan krug oko Letećeg guštera i spustio se na pramac.

Идем да спавам. Имам идеју за кратку причу, али никако да је напишем. Није везана за ово ни мало...

Posted in kategorije: Poezija i proza Napisao Walker u 4:32 AM

Linkuj ovaj članak na: