Некако сам изгурао. Ноћас сам у сат времена написао 6800+ знакова, што му дође надокнада за три дана, и самим тим сам написао цело прво поглавље. Ранко је завршио поглавље још јуче, ако се не варам, можете га прочитати на сајту, а и ово моје је од малопре доступно у једном комаду на сајту, на страницама пројекта интернет роман.

Дакле, први текст, који објашњава све ово је овде, претходни у низу овде. Седми и коначни део првог поглавља следи:

Čudilo ga je što odjednom oseća strašnu glad, iako do malopre uopšte nije želeo da jede. Neko je uzeo četiri zapečećena pisma od njega, pitao ga za gospođu, kapetana... Nije slušao. Odnekud je osetio miris ljutog pasulja i zenice su mu se suzile a želudac okrenuo naopako. "Od kuće ste, znači", prenule su ga reči starog Čepmena, sedog patuljka sa kosom uvezanom u pletenice koje su se spuštale do ispod pojasa, sa malim mašnicama svih boja na njihovim krajevima. Taj je bio jedan otkačen patuljak, kojeg bi se rođena žena odrekla da je uopšte imao. "Da", rekao je mrzovoljno Anton, cupkajući sa noge na nogu. Čepmen ga je okrznuo pogledom. "Kako je tamo mladiću, mi smo mesecima odsutni i bogovi samo znaju..." Prekinulo ga je Antonovo zevanje. "Kurve tople, sneg hladan, ja neispavan", rekao je, "imate li neke pošte za kapetana, ili da se bacim u ponor i napokon naspavam pošteno"? Oči patuljka su zaigrale, lice mu se nabralo, i taman kad je gavran počeo da se pita hoće li uspeti da se baci ispred njegovih teških šaka, ovaj je počeo nekontrolisano da se smeje. "Isti stari Anton, dobro momče. Isti. Nemoj nikad da se menjaš!", rekao je, kad se malo smirio. "Nemamo ništa za tebe, žao mi je". Anton klimnu glavom i trepnu dva puta. "A malo pasulja"? Čepmen se nasmejao. "Toga uvek ima za gladne ptičice... I toplog piva, naravno"!

Na palubi Vrabca kapetan Gerad je, zaklanjajući rukom oči, posmatrao drugu vazdušnu lađu koja ih je uveliko mimoišla i klizila sporo uz vetar, naprežući motore koji su klokotali kao brzaci planinskih potoka u proleće kad se sneg topi i komadi leda udaraju u stenje dok ih matica nosi vijugajući niz padine obrasle zelenom mahovinom. Vetar je i dalje mirisao na zapenušale morske talase koji se poput razigranih vranaca bacaju naokolo besno, čak i ovako daleko unutar kopna. Udahnuo je duboko, zadržao vazduh što je duže mogao, naprežući oba para patuljačkih pluća do krajnjih granica, a onda lagano ispustio toplu i suvu izmaglicu kroz nos. Okrenuo se i nakon dva spora koraka prošao kroz vrata kabine. "Ja ću preuzeti kormilo Radmane", rekao je bratu. Ovaj mu se zahvalio i otišao da jede. Njihovi motori nisu radili i Vrabac je klizio dalje u unutrašnjost nošen snažnim visinskim vetrovima. Dole, dug pad ispod, visoka i vitka stabla četinara zamenila su retke čestare i zavladala krajolikom poput nepregledne armije. Dva ili tri dana ispred njih, u zavisnosti od jačine vetra, Gerad je očekivao velika jezera i pijacu malog naroda u Jezernicama, najvećem gradu tog kraja. Jednom rukom pridržavajući kormilo, odmotao je mapu ucrtanu na svitku od štavljene kože i pogledao je pažljivo. Prstom je ispratio put koji su prešli od svog sela, i razmislio koliko će još uspeti da prelete pre nego što užarena kugla svetlosti uroni u hladni mrak morskih talasa i ugasi se za taj dan. Ili zauvek, ako bogovi tako odluče. Nije bio preterano religiozan. Ponekad bi zaklao pacova i ostavio ga da se cedi na prozoru, ali i to više zbog majke nego zbog nekih svojih verovanja. otkako je otac umro, ona se bacila u svakakva verovanja i praznoverja. Gerad nije mario. Samo je želeo da radi nešto, da leti od mesta u mesto, prevozi putnike, trguje robom, neopažen preleće granice u koje nije verovao nikada. Granice su bile gore od bogova. Držale su robu i narode sa jedne ili druge strane. Tu je on stupao u akciju. Ni prvi, ni poslednji, ali jedan od najuspešnijih kapetana plovećih lađa kad je trebalo uraditi nešto tako hladnokrvno kao što je proleteti mirno bez reči ispod Vilovnjačke borbene lađe krcate zmaj-letačima. Nasmejao se setivši se toga. Smotao je kartu u trubu i ostavio je na drveni klin iznad prozora. Primetio je da pored njega pluta Kora sa kriglom onog crnog piva u koje je jutros ubacio Antona. Prepoznao ga je po mirisu. Nije rekla ništa, samo mu je pružila metalnu kupu sa čekićima izrezbarenim u srebru. Pogledao je u crnu tečnost i osetio se kao da gleda pijanog gavrana pravo u oko. I taj glupi gavran, što li se nije vraćao. Odavno je prošla i šesta desetina. Potegao je jedan jak gutljaj, procedio pivo kroz zube i prošao jezikom kroz sredinu slatko-gorke tečnosti čija pena mu je već klizila niz grlo. Progutao je sporo, klimnuo glavom odobravajući, i nastavio da pije. Pored njega je stao Riordan, držeći u ruci jednaku kupu, ali napravljenu od drveta, i podigao je u znak poštovanja. Gerad mu je odgovorio jednakom merom. "Anton se vraća", rekao je Riordan, "upravo sam ga opazio sa krme". Gerad je klimnuo glavom i otpio još malo. Znao je Anton kad da naiđe. Svejedno, sa njim ili bez njega, pivo je trebalo popiti što pre, pogotovo nakon onog što je uradio danas. Lepet krila im privuče pažnju i obojica pogledaše levo. Anton je upravo sletao uz veliku buku, dotakao palubu nogama i istog momenta se prevrnuo na stomak uzdišući teško. "Mrtav sam, pun sam, ne mogu usta da otvorim tri dana bar...", zastenjao je ležeći na daskama i raširivši krila poput jednog od onih kožnatih čadora koje trgovci ponekad koriste u dolinama. "Šteta", rekao je samo Gerad, "baš smo načeli ono tvoje pivo..." Gavran prvo nije reagovao, smatrajući da se šale i zadirkuju ga, a i silni zaljućeni pasulj u stomaku mu nije davao da se pomeri, ali začuvši grgoljanje dok su se pretvarali da ispiraju grlo i pljuju sve ono divno ukusno zdravo crno pivo, shvatio je da je vrag odneo šalu i nekako je podigao glavu, a onda i ostatak svog naduvanog malog tela, i zabratragao prema kabini. "Ja ovde umirem, a vi se sladite, i to na moj račun", prosiktao je, očima tražeći načeto bure. Uočio ga je kako ga mazno doziva baškareći se razgolićeno i drsko pored stola za kojim su sedeli Radman i Kora. Njih dvoje su takođe pili bez njega. Svi su pili osim njega. Krenuo je nešto da opsuje i podrignuo gadno na toplo pivo i pasulj. Zateturao se, podigao desno krilo i zapretio im nemo, a onda se stutnjao ka stolu i kljucao Radmanovu čizmu sve dok ovaj nije spustio svoju kriglu na neravne daske stola i sagnuo se da podigne otežalog gavrana. "Moje pivo", promucao je, "moje divno, crno, gavransko pivo..." Radman se nasmejao i pokazao mu rukom da se posluži sam. Anton je stao na ivicu stola posmatrajući mračnu unutrašnjost bureta, gegajući se napred-nazad još uvek malo nestabilan na nogama. "Zar i ti Kora, ti... ti...", počeo je, ali jezik nije hteo da prevali reči preko sebe. "Ona je prva predložila da malo prezalogajimo", dobacio je Radman kroz smeh. Crna brada mu je podrhtavala na grudima dok se tresao veseleći se sopstvenoj upadici. Antonu nije bilo smešno. "Kora... ti... zauvek ćeš to i ostati, da znaš!", prokleo je, a onda, i dalje je gledajući besno, udrvenio se i strovalio unazad u bačvu uz jedno tiho "buć". Kora se utišala, prestala da pije i spustila pogled ka stolu. "Hajde", prestao je da se smeje Radman, "on je samo ljubomorni skot. A najbolji način da mu se osvetimo", dodao je, razvlačeći debele usne u osmeh, "je da popijemo više piva od njega".

Сад треба почети следеће...

Posted in kategorije: Poezija i proza Napisao Walker u 5:00 AM

Linkuj ovaj članak na: