Napolju je mrak tekao nizvodno noseći ih u pravcu velikog crnila, lagano ljuljajući korito na svojim nevidljivim talasima. Lepljivi pipci tame uvlačili su se oko glava klinova, u tanke pukotine između dasaka, u pore kroz koje je drvo disalo. Obmotavali su propelere, stezali ih čvrsto i usporavali njihovo okretanje. Pokušali su da prodru unutra, ali ih je svetlost velike lampe koja je visila sa plafona kabine ubijala onog trena kad bi prislonili svoj hladni obraz uz staklo prozora. Unutar staklenog kaveza lampe plamičak se obično dosađivao, ali ovih dana je jedva čekao veče da se razgori. Nije mogao da ispusti iz ruku novu knjigu koju mu je Gerad kupio prilikom kratke posete zavičaju. Inače nije ni voleo nešto da čita, sve knjige su mu bile dosadne, uglavnom u svakoj Vilovnjaci nešto smaraju, ali ova je bila prosto sjajna. Nije ni primetio da je svetleo sve jače i blistavije, dok je očima gutao svih dvadeset i šest stranica opisa bitke. Taj lik što rano ustaje je stvarno sjajan pripovedač, zaključio je, baš u trenu kad je Anton udario onom granom što je razbila prozor odozdo po dnu lampe. "Alo tamo gore, utrni tu sveću, oči nas bole"! Odmahivao je malom ptičjom glavom ljutito. "Nama bistrumima sad odgovara malo sene, jelte", dodao je obraćajući se družini. Bili su u vazduhu već oko desetinu, i piva je polako nestajalo, ali vino su tek načeli, a i gospođica Kora se probudila i ljutila što je nisu zvali ranije.