Кад је била актуелна прича око рушења куће Вељка Петровића, највише сам се плашио да ће на томе остати - на рушењу. Jесте све то лепо - приватник, обећао нову, "исту" до улице, да врати таблу са ознаком - и контам, не исплати му се да сруши а ништа не изгради, али данас су свакаква времена, људи одустају од рођених кућа камо ли од Вељкове... Али ево, од ока, овако незавршену, рекао бих да личи... Отприлике то је та висина, тај број прозора, облик... Додуше све зависи од фасаде и завршних радова, али изгледа да човек држи реч.


Сад кад би отворио једну бар просторију, и у сарадњи са историчарима којих има на претек средио то како треба, наплаћивао улаз један дан недељно (нема потребе да тако нешто ради сваки дан, светска пракса) и ставио тројезичну презентацију на интернет... Имао би лепу заоставштину иза себе, чак и ако није Вељко сам...

Posted in kategorije: Razmišljanja Napisao Walker u 1:54 AM

Linkuj ovaj članak na: