Patuljak je zevao. Pružio je ruke pred sebe, ukrstio prste i spojene šake podigao iznad glave, zavalio se unazad preko kamena na kojem je sedeo raširenih nogu, otvorio usta dovoljno da šumska veverica utrči, napravi dom, i izgubi ga pre nego što shvati šta se dešava, a onda, blago povijajući glavu napred, spustio ruke i razvukao debele usne u nešto što bi se moglo nazvati spokojnim osmehom, samo da odsjaji vatre nisu poigravali po njegovom senovitom licu čineći ga zastrašujućim. Neko bi rekao da je to prokletstvo, zapravo, uvek izgledati namrgođeno i opasno, ali patuljci su voleli tu svoju "kamenu" osobinu, tu neku trajnost, poput samog neba kojim su plovile njihove leteće lađe. Priča se da je prva leteća lađa bila isklesana od kamena, sa ogromnim vazdušnim nosačem da je podigne, te da kad se odvojila od tla, a prvi patuljak koji je na taj način poleteo, sad već zaboravljenog imena vekovima, pao u neopisiv trans i nije primetio da konopci popuštaju usled težine, nije bilo nikoga ko nije čuo njen pad hiljadama sekira daleko. Jadnik dakako nije preživeo da sazna koliko daleko je odjeknuo glas o njegovom naumu, niti da vidi oduševljena lica mladih ratnika tek nekih trista i šezdeset godina nakon poslednjeg velikog rata, taman dovoljno da im dosadi sedenje bez ikakve mogućnosti za herojsku smrt. On im je, nenadajući se, pružio upravo to - potpuno neshvatljivu i nerazumnu avanturu u plavim visinama. Doduše, kako su mlađi patuljci obično zdravijeg uma od starina čija paučina je davno iskidana na vetrovima vremena, odlučili su da svoje lađe prave od drveta koje je mnogo lakše od teških kamenih gromada. Rizikovati život herojski nije isto što i suludo skakati u smrt, smatrali su, iako se na sastancima metuzalema uz kuvanu rakiju ta teza i dalje razmatra kao nerazumna, jer je smrt topla i poželjna kad kosti posustanu a vid izgubi oštrinu. Ipak, kao što mladi patuljci nikad nisu želeli kicoške vilovnjačke običaje, tako ni svoje stare nisu poslušali, i nebo je uskoro procvetalo najlepšim pupoljcima zlatne ere brodogradnje. Kasnije je došla recesija, pad kamen-berze i rat između klanova, sve oko trgovačkih ruta naravno, ispostava na jugu i prava prevoza robinja zelenom esnafu iz Krvavih močvara na dalekom jugu. Od tih prastarih vremena potiče nepisano pravilo da neboderne lađe ne prevoze putnike ženskog pola, što je Antonu veoma smetalo, ali nikad se nije otvoreno bunio. Da ga je neko pitao, on bi to pravilo srčano branio, napadajući svakog ko se pobuni, a sve u zamenu za pivo koje se toči na tuđi račun za vatrenog govornika u takvoj jednoj kafanskoj raspravici koja olako može i u tuču da preraste. Krčme pak ovde nije bilo, samo on, usnula Kora i tri pijana patuljka, a treća bačva piva je upravo bila iskapljena, i njemu je postajalo gadno dosadno.