Žuta, oštra, izvađena iz nekog rečnog korita ko zna gde, vožena dugim prastarim baržama, rasklimanim kamionima koji ostavljaju oblake smrdljivih gasova za sobom u prolasku, istovarena je na gomile, u sred termitnjaka ljudi usnulog u jutarnjim satima, tu u raskopanoj ulici sa koje je asvalt oguljen, razbijen u komade i svaki od njih utovaren na isti takav kamion rukama napetog radnika koji nije primio platu od prošlog decembra ali i dalje na posao ne kasni više od pola sata i jedina mu je želja da u pauzi, kad sat na tornju centralne gradske crkve otkuca podne tačno tri puta kao i svaki dan što radi vekovima, plašeći ptice skrivene pod kupolom zvonika, u tami rebrastih kapaka i bakarnog krova kupole, pogleda u nebo, raširi ruke i protegne se, a onda izvadi iz priručnog hladnjaka dvolitarku piva, takozvanu granatu, već uveliko rastopljenu prepodnevnim stajanjem na osunčanom delu ulice pored zaštitne žute trake koja drži pešake podalje ali se oni uvek provlače ne mareći za propise ni sopstvenu bezbednost, i skidajući zaštitne rukavice počeše donji deo leđa gde ga isprane plave farmerke žuljaju danima a ne može da kupi nove jer za mesec dana deca polaze u školu i ne zna, stvarno ne zna i pored tog umno uništavajućeg posla utovaranja krhotina razbijenog asvalta u kamion pod vrelim letnjim suncem, da li će moći da im obezbedi sve knjige, a tek svesaka i ostalog pribora kad se seti, upita se hoće li mu rođenu decu biti sramota da držeći ga za ruku pođu kući posle škole istom tom glavnom ulicom prilikom čijeg renoviranje ja ostavio svoju krv i znoj ispod nabijene žute šljake i novog sloja sivkastog prekrivača koji će tek doći, sporo napredujući odozdo, sa druge strane, gde jedna po jedna sveže pripremljena granitna ploča leže na svoje mesto, podešava se i nasipa finim peščanim prahom, čekajući korake prvih prolaznika koji će svojom težinom tek zauvek da je poravnaju.