Идем сутра у НС да обавим нешто на факултету. Од поласка одавде до повратка проћи ће највише 12 часова (од тог 4 у путу тамо + назад). То зато што ћу да се сретнем са 1 или 2 друга после, нећу се вратити баш првим превозом. Да сам здрав као пре 3 године, ставио бих индекс у џеп од јакне, паре за карту и храну, запалио и вратио за час.

Ех. Носим руксак са два паковања Роса воде, носим 4 пакета марамица јер ме уз све стисла и прехлада, носим таблету коју морам да попијем у 12 сати, носим паковање специјално припремљене хране коју смем да једем, а која ће ми бити ручак, а можда и ужина. У питању је пржено пилеће бело у ситним комадима, помешано са куваним Uncle Ben's gluten-free пиринчем, а све то у пластичној чинији за воћни јогурт или шта год је оно, она од пола литре велика... Затворено фолијом, па у папирној кеси, па у најлонској... Као кинеска за понети, само без укуса.

Дакле, да сам здрав путовао бих лагано са индексом и парама за карту и храну. Овакав какав сам, носим и своју храну и воду и марамице и таблете...

Добра страна је да постоји могућност да ће ми руксак ипак требати у повратку, ако не буде неке испале, а то се никад не зна... Јер ту већ ништа не зависи од мене...

Како год, руксак + зимска јакна, кошмарна комбинација... Ако буде топло има да обучем кожну па шта буде...

Posted in kategorije: Život i zdravlje Napisao Walker u 1:36 AM

Linkuj ovaj članak na: