Šta je sa spiskovima, tabelama i sličnim stvarima?
Mislim... Sjajno je organizovati svoje vreme da se sve uklopi. Ustaću u osam, pisaću dva sata a onda ću se istuširati i pojesti doručak. Posle kraće dvosatne šetnje pogledaću epizodu neke serije i ručati, da bi odmah posle toga počeo da učim i... Koliko ljudi zaista radi tako? Na stranu mudrosti koje su podigle generacije, "prava pobeda je pobediti sebe", koliko ljudi zaista ima snage da svojevoljno isplanira svoj dan. Hajde da kažemo samo to da je u pitanju, čak i ne moraju da se drže tog plana do detalja...

Čudno je to kad čovek razmisli. Treba imati snage. One unutrašnje, koja vas vodi do svakog cilja ma koliko uvrnut ili dalek bio. Ja na primer ne mogu da se nateram da odem na spavanje svako veče u dva sata. Nema šanse. Znam da mi većina problema dolazi odatle, iz nedostatka sna, jutarnjeg bunila isprekidanog telefonskim pozivima i glupostima, a sve to dolazi od činjenice da ne legnem pre četiri, pet. Pa opet, mogu bez ikakvih problema da se odreknem šećera na šest meseci. Ne mogu da se nateram da učim jedan glupavi ispit a mogu bez problema da prekinem svaki kontakt sa bilo kojom osobom iz okruženja ako pređe zamišljenu granicu. Ne žalim za prosutim mlekom, ali eto me preispitujem se javno na internetu. Nisam pijan, samo mi je palo na pamet da malo zaista i blogujem. Došlo mi je da probam da svaki dan napišem po jedan tekst, redovno, ali kako da to radim kada je noć moje vreme a tišina moja muza koja mi šapuće nepovezane stihove što izviru iz kolektivnog ludila.

Ne znam koliko vas tamo negde zaista piše, ali moram da pitam, možete li da pišete danju? Ja sam bio uveren da ne mogu dok nisam počeo da radim neke vežbe, i onda je samo krenulo, svakodnevno tekst za tekstom... pre nego se razbudim. Jednom kada bi moj mozak shvatio ono što oči odavno vide, dnevnu svetlost koja me grli svojim licemernim rukama, ruke bi jednostavno prestajale da pišu. Kako onda živeti sa znanjem da možete pisati samo noću a morate da spavate. Kako naterati organizam da se odvikne od vampirskog života kada svaka ćelija povraća godinama ako mora da omiriši jutarnji vazduh.

Probao sam da planiram, da kažem - najkasnije u dva sata u krevet. Nekako mi je i uspelo, ležao sam tamo razmišljajući kako moram da spavam a zora se postepeno provlačila kroz spuštene roletne, između daščica. Postepeno sam uspeo da se izmorim i zaspem, onda ustanem ujutro i ne srušim se pored kreveta. Uspostavim redovnost bar na tri dana. Uspostaviti redovnost, to je prokleti deverbalizovani predikat, sa glagolskom imenicom koja nosi značenje i praznom kopulom. Nije svojstveno srpskom jeziku, ali se sve češće se javlja u govornom stilu. Deo populacije koji se pita šta sad trabunjam - uspostaviti redovnost bi bilo - uredoviti. Kad se to jednom desi, šta je dalje potrebno? Pa, potrebno je da ne naiđe sjajan film koji traje "još malo", da ne uhvatim sebe kako čitam Dablince u pola tri, da najbolje ideje prestanu da mi dolaze u skroz pogrešnim trenucima...

Dok pišem ovo četiri je već prošlo (tad sam seo za tastaturu, jej) i evo već 12 minuta otkucava... tako da ću da privedem kraju. Da li će ovo biti jednokratan proliv na blogu ili ću nastaviti da kenjkam redovno...? Teško je reći...