Danas mi je odobreno prvih 5 motiva na VizioShop internet prodavnici majica i drugih stvarčica. Ukoliko nameravate da nabacite novu majicu, slobodno pogledajte i ove koje sam ja "dizajnirao". U pitanju su autorski crteži iz prethodnih godina (na žalost, moja Genius A5 tabla je riknula odavno pa nema namenskih) te poneki tekst za koji sam verovao da može zatrebati kome, a za sad su u pitanju majice za forumaše i digitalne fotografe...

Što se crteža tiče, tu su na ovom blogu već pominjana banana (sećam se da je Urke zamerio svojevremeno da je previše prava, ali stvarno je takav bio model), vuk koji zavija na pun mesec, te jedna IT šala koju neće shvatiti svako... Uz njih je poslat još jedan autorski crtež ali iz nekog razloga nije odobren, pa radim na tome, a nakon što su ovi odobreni, poslao sam i IceQueen sa mog starog DA naloga, te je sad na čekanju...

Odavno nisam ništa slično snimio, a ovo mi je trenutno zanimljivije od bilo koje igre, pogotovo što su naslednici preuzeli posao i rešili me muke da sve moram sam :D

Za više detalja pogledajte description samog video fajla na youtube.com sajtu.

Obavešten sam pre neki dan da je u prodaji Mikro 7/2009 u kojem je objavljen intervju sa jednim od vama poznatih blogera. Glavna tema je bio sajt Eniaroyah.com, ali sam uspeo u dogovoru sa novinarkom da ubacim i deo o širenju blogosfere (prvenstveno priča o književnim blogovima). Sasvim druga stvar je što njihova uređivačka politika određuje da svaka reč sajt bude izmenjena u "Web prezentacija", blog u "Dnevnik", a blogosfera u... Pa, videćete :)

Ne sećam se da me neko pre intervjuisao, tako da je ovo bilo jedno krajnje zanimljivo iskustvo, biti sa druge strane teksta. Moram da priznam da mi se više dopada bolje poznata - autorska strana. Verovatno stvar navike doduše...

Slika sve govori :)

Kratak pregled onog što može da se kupi kod nas u najnižoj klasi do 500 evra. Pre samo par godina najniža klasa je bila iznad 1000, tako da je napredak očigledan, ali kako ova vrsta aparata ne treba baš svakome, tako ni proizvođači ne žure da spuste cenu i učine ih dostupnim baš svima. LM, šta imamo tu?

Na pamet obično prvi pada Canon. Njegov konj u ovoj trci je EOS 1000D, ili ti Rebel XS. Canon mi je danas ponudio 7 funti popusta na kupovinu u njihovoj e-prodavnici ako potrošim preko 30 funti... Teško ostvarivo u našoj situaciji, ali lepo od njih :)

Funkcionalno, aparat se pozicionira između nekada popularnog 400D i skupljeg ali boljeg 450D. Zanimljive fotografije rađene ovakvim kamerama možete videti na Flickru, a recenzija ima svuda po internetu, uključujući i direktna poređenja sa drugim ovde predstavljenim aparatima. Prednosti nad konkurencijom su mu što pripada Canon gami, što znači široka ponuda pre svega objektiva, a onda i svih ostalih dodataka (od bliceva sve do rezervnih poklopaca). Ima i LiveView, ali ta funkcija na dSLR aparatima ne da je nepotrebna, već je to smešno. Uostalom, svako ko se interesuje fotografijom kao hobijem ili umetnošću, to će vam reći odmah. Caka za namamljivanje kompakt-korisnika koji prelaze na dslr. Ista stvar je i sa snimanjem filmova, ali eto. 1000D ima manje tačaka fokusa od 450D ali više od konkurencije, brz je, pravi super fotke (ako znate šta radite, naravno) ali ima dve mane koje su meni zasmetale (što ne znači da će i nekom drugom, ljudi ga kupuju kao ludi). Prvo, izgleda očajno. Naizgled skroz nebitan faktor u celoj priči, ali ako razmislite, shvatićete da fotograf treba da gleda u aparat po ceo dan, drži ga, nosi okolo... Verujem da bi sve to, sa aparatom koji vas ne oduševljava, bilo sa manje entuzijazma. Druga, meni važnija stvar, je što aparat za fokusiranje u mračnim situacijama koristi ugrađeni blic, što bi mene gadno nerviralo pogotovo u radu sa ljudima. Kako prići blizu ako ćete isprepadati model stroboskopskim blicanjem radi fokusiranja, pre nego i okinete uopšte?

Inače, moram pomenuti za ekipu koja nije provela godinu-dve čitajući recenzije kao ja, Canon aparati nemaju stabilizaciju slike u telu, već se ona ugrađuje u objektive (IS - Image Stabilisation oznaka). Zašto je ovo loše? Objektivi bez IS oznake neće tolerisati sitno podrhtavanje prilikom slikanja. Zašto je dobro? Svaki objektiv ima svoj IS sistem prilagođen baš njemu za optimalan rad.

Na drugom mestu je naravno Nikon, ako pratimo udeo u tržištu, broj korisnika usled toga i slične statistike. Po nekim stvarima, Nikon je ispred Canona, ali ne bih da ulazim u tu priču. Nikonov takmac u ovom cenovnom rangu je D60.

Otkako je jeftinija verzija istog tela, D40, prestala da se prodaje, D60 je ostao kao jedina kamera koju Nikon nudi u najnižem segmentu. Pored njega, tu su i noviji te daleko skuplji D90 (naslednik D80, razlike su jako primetne, u najmanju ruku), ali i nedavno predstavljen D5000 koji se odlikuje pokretnim ekranom i LiveView mogućnostima. Funkcionalno, D60 je na dnu ovog spiska - nema LiveView, nema ni pravi movie režim rada, nema čak ni autofokus motor u telu. Ovo u suštini nije problem jer svi novi (AF-S označeni) objektivi imaju sopstveni servo motor, a jedan takav se i dobija u paketu - 3x zoom 18-55 VR (vibration reduction, pandan Canonovoj IS tehnologiji). Prednosti D60 nad konkurencijom su pre svega sjajni Nikkor objektivi i eksterni blicevi, AF-lampica koja pomaže kod izoštravanja slike (Nikon je jedini proizvođač koji ne koristi blic za to), kvalitet slike u rangu sa Canonom, sjajan izgled i najbolja ergonomija u klasi. Najveća mana mu je pomenuti nedostatak autofokus motora, ali ako kao ja nemate ni jedan stariji AF objektiv i samim tim vam to nije važno - onda to i nije mana već prednost usled koje dobijate aparat za manju cenu. Druga stvar je što ima "samo" tri tačke autofokusa, ali ako ste kao ja navikli da koristite jednu uz rekomponovanje slike, ni ovo nije takav problem kakvim ga konkurencija proglašava.

Još jedna prednost za nas u Srbiji je što zvanični distributer nudi još jednu (ukupno dve) godinu garancije ako se registrujete u Nikon Srbija klubu, a uz to dobijate i besplatno čišćenje senzora i slične ql sitnice.

Na trećem mestu je Sony. Navikli ste od ovog proizvođača da vidite sve i svašta, ali njegove kamere su zapravo nastavak Konica/Minolta serije, a ona koja spada u odabranu cenovnu klasu je Alfa 200.

Ovaj aparat koristi identičan CCD senzor onom kod Nikona, ali labaratorijski testovi u kontrolisanim uslovima pokazuju nešto viši nivo šuma na visokim ISO vrednostima. Iskreno, kome su ISO 1600+ jako važne, taj kupuje Full Frame ili nešto slično, ali eto. Prednost Sonyja je što A200 ima ugrađenu stabilizaciju u telu, te će skoro svaki Konica/Minolta/Sony objektiv ikad proizveden da radi nakon navrtanja, te da "oprašta" drhtanje ruku u odsudnom trenutku. Mana mu je dosta lošiji kit objektiv od onih koje isporučuju ostali proizvođači (primetili ste do sada da su sve mane kod svakog od ovih aparata u suštini "relativne" u najmanju ruku, i jako lako se zaobiđu), te nedostatak ponude novih objektiva na našem tržištu. Opet, sve se može naći, a polovnih ima uvek... Slike su mu skroz ok.

Na kraju, tu je Olympus E-420.

Ovo je možda i najmanji aparat od sva 4, ali i najzanimljiviji jer jedini ne koristi APC-S/DX senzor već 4/3" (četiri trećine) tehnologiju, usled čije manje veličine dolazi do krajnje zanimljivih posledica. Prva je, na žalost, pojava šuma na višim ISO vrednostima (u teoriji ovo zvuči katastrofalno, u praksi su slike jako dobre) a druga manja veličina specijalizovanih Zuiko digital objektiva (što opet kao posledicu ima dublji DoF, što nije baš dobro za portrete ali je sjajno za pejzaže). Sve ovo čini ceo paket kompaktnijim, a genijalna stvar je mogućnost da se aparat kupi sa normalcem od 25mm (x2 crop faktor daje idealnih 50mm, Nikon i Sony imaju x1.5 a Canon x1.6), ali i sa 2 zoom objektiva koji se nadopunjuju, čime već sa kit-om dobijate skoro sve što vam treba. Problem? Zuiko digital su papreno skupi, i svaki sledeći objektiv koštaće vas kao svetog Petra kajgana. Plus, usled male veličine senzora (male u odnosu na DX, ogromne u odnosu na kompakt) ja ne vidim neku veliku mogućnost napredka, ali šta ja znam o tome, pametniji ljudi od mene su uzimali Olympus pa im ništa ne fali. E-420 nema stabilizaciju, ali nešto skuplji E-520 ima (ali to već izlazi iz okvira ovog teksta, jer bi onda morali da pomenemo i 450D a granica se negde mora povući).

Šta sam ja sebi odabrao posle godinu-dve istraživanja, praćenja tržišta, jurenja informacija i recenzija, pregledanja slika u visokoj rezoluciji i slično... Nikon D40 :) Najjeftiniji (preko 100 evra ispod ove gore cenonvne granice), a sasvim dovoljan za moje potrebe. Ipak, kako se rasprodao nema mesec dana, na kraju sam morao da ogledam ove pomenute kamere (i Pentax, koji nije za odbaciti uopšte!) u privatnom mentalnom ringu, razmislim 1. šta želim da slikam, 2. šta mi treba za to, 3. koje mane mi najamnje smetaju, jer svako ima prednost u nekom drugom segmentu, a svi se podnose međusobno. U suštini kupovina bilo kog od ovih aparata (ili Pentaxa) nije greška, ali jedan ipak "bolje leži" svakom od nas pojedinačno.

Svoju dvogodišnju ušteđevinu zarađenu honorarnim pisanjem za Gameplay i Svet Kompjutera potrošio sam na Nikon D60. Utisak? Oduševljen sam !!! (u okviru razumnih granica naravno - svestan sam da postoje bolje kamere, ali i ovo opterećenje ličnog budžeta me praktično uništilo, a kamera i ja smo se već odlično složili...)

Na žalost, pošto sam potrošio sve što sam imao, prvi dodatni objektivi (prvenstveno AF-S 35mm f/1.8) neće biti kupljeni brzo... u skorije vreme... ali biće jednog dana :)

Što se tiče savetovanja drugima, ne mogu to da uradim. Žao mi je, ali moraćete sami da naučite osnove, pohvatate pojmove i bacite se na čitanje recenzija. Svako od nas ima različit ukus, ali još važnije - potrebe, a ovo je više bio pregled stvari o kojima sam ja razmišljao nego neka uporedna recenzija. Daću vam 2 saveta ovako doduše - ako imate već objektive, ili bar prijatelja/rođaka koji ima dSLR i gomilu objektiva pa bi vam nekad bar pozajmio da isprobate pre kupovine, ako već ne i da koristite redovnije - uzmite kameru istog tog proizvođača. Drugo, isprobajte kameru, da vidite koja vam najbolje leži u ruci. Vi ćete je nositi okolo.

Šta je vreme? Kakvo je? Postoje brojne teorije, postoje brojni fenomeni, bezbrojni načini opažanja i osećaja vremena, ali u suštini, niko ne zna i postoji li zaista nešto što mi nazivamo vreme. Najbliže ga opisuje dobra stara "sve je relativno" izreka nastala iz specijalne teorije relativnosti, ali i pre Ajnštajna ljudi su ovako objašnjavali ne samo vreme već i druge stvari. Zašto smo onda toliko opterećeni vremenom i njegovim "proticanjem".

Već sam termin proticanja vremena govori o egocentričnosti kao neospornoj osobini ljudske vrste. Znate, mi smo ljudi a oni tamo dalje su varvari, mi smo civilizacija a preko mora su divljaci, sunce i mesec se vrte oko nas, zvezde su rupe na nebeskom svodu izbušene zbog nas, raznorazni bogovi su svi nagurani u bezbroj panteona zbog nas, da bi uticali na nas, jer nemaju pametnija posla... Tako i vreme, ono "protiče" oko nas, a mi smo jelte, u centru tog proticanja. MI stojimo dok godine prolaze, mi jedrimo rekom vremena, mi možda čak i budemo putovali jednog dana kroz vreme...
Sve to samo da kategorizujemo i pojednostavimo stvarnost oko sebe kako bi je mogli prihvatiti kroz sopstvenu terminologiju, ako je već ne možemo shvatiti u potpunosti - a teško da ćemo ikad moći.

Pa ipak, određene pojave se zaista ponavljaju u cikličnim periodima, matematika postoji i možemo da ih brojimo, te stvorismo godine, podelismo ih na godišnja doba, mesece i dane (realno), te sedmice i druge gluposti (iz nekih drugih, opet naših razloga). Pa i te stvarne godine u našem tumačenju su pogrešne, nepotpune i neispravne. Ako nisu prave, onda kao i da ne postoje. Uspeli smo svojom ograničenošću da pokvarimo nešto što je bilo OK bez našeg tumačenja. Kao što dete nešto uvek vidi kao novo i drugačije, unikatno, dok mu nametnuta terminologija ne učini sve iz te kategorije uvek istim - članom skupa, pa se njegov pogled na svet, njegovo izvorno viđenje svake stolice za sebe i svake mačke kao jedinstvene, vremenom iskvari na "stolica" ili "aha, mačka"...

Da, znam, razlikujemo mi mačke i stolice, ali samo ako nas zanimaju, inače ih uopštimo, neki deo podsvesti ih apstrahuje, i to je to. Ostaju samo one emotivno ili intelektualno zanimljive, koje pamtimo iz našeg ličnog razloga. Isto je i sa danima, mesecima, godinama. "Prošlost" se odmotava selektivno, zanemarljive informacije se gube, sinapse odumiru a nove se stvaraju tamo gde su mostovi pamćenja potrebni da se održe i razviju "važna" sećanja. Kome važna, objektivno? Nikom. Sve je jednako nevažno nekom neutralnom beležniku koji sedi iza ogromnog peščanika... Objektivna je činjenica da se sećanja mogu i programirati i umisliti slučajno na osnovu sto puta slušane priče...

Kako onda poredimo "protekle godine" kad u sumrak života sednemo uz vatru sa duhovima prijatelja? Čega se sećamo, o čemu mislimo? Ne bih da idem tako daleko :) Ali verujem da 90% onoga oko čega se nerviramo svakodnevno i za čim jurimo sigurno neće biti važni ni nama samima u nekom takvom trenutku. Možda grešim, ali stvarno verujem u to.

I zaista, osam godina osnovne škole, 4 godine srednje i još minimalno toliko fakulteta se začas apstrahuju u jednu diplomu i tih 16-18 godina pamtimo u svega nekoliko događaja, nekoliko ljudi... Bar na površini. Ako bi imali vremena da zagrebemo ispod nabrane korice vremena, iskopali bi gomilu beznačajnih detalja, ali svaki bi izvukao osmeh samom svojom pojavom. Jer u suštini sve je tu, osim u slučaju fizičkog oštećenja mozga. Samo je izgubljen put do njega, ali može se vratiti. Ako čovek može da progovori akcentom stranog jezika u trenutku kad uči da priča, ili još neverovatnije stvari, što ne bi mogao da ima 20 godina u glavi kao 20 godina, sekund po sekund. Niko još nije uspešno dokazao da sve to nije potpuno isti trenutak. Ali nama je to teško i pojmiti, kamo li šta više, pa smo izmislili termine koji će nam dati snagu da pređemo preko prošlosti bez razmišljanja. Sećanja. Kratko i jasno. I razmišljanje tu staje, "shvatanje" je završeno, možemo dalje.

Ali vratimo se pomenutoj "sitnici" da su sećanja par događaja i ljudi. Znači li to da ceo život na kraju možemo da skratimo na par prijatelja i rođaka te događaje koje vežemo uz njih? Da na kraju svi poslovi, pare, stvari i slične gluposti nisu važni? Svi pamtimo prvi bicikl, ali znate li tačno koje godine ste ga dobili? Ili se sećate ko vas je učio da ga vozite, koju ste vozili okolo, ...

Groblja su jako lepa mesta. Pre svega, jer se obično prave na lepim mestima - iz praktičnih razloga - na uzvišenjima, okruženim drvećem i živim ogradama, uz dosta prirode čak i u najvećim gradovima.
Desilo mi se da sam sa (tada mi) dragom osobom bio na jednom jako lepom groblju, u vreme kada su je mučili neki bezvezni problemi. Odveo sam je da pogleda nadgrobne ploče starije od sto godina, izlizane, oronule, na nekima se ni imena nisu mogla pročitati. Mislite da oni nisu imali svakdnevne probleme, poslove, glad, besparicu, krizu, ljubavne probleme...? Naravno da jesu. Seća li se iko toga danas? Je li ikome i najmanje važno? Naravno da nije. Uveren sam da ona nije tada shvatila šta govorim, a i ja često zaboravim... All we are is dust in the wind.

Sećate se dečka koji je želeo da zna ima li potencijala? Domaći potencijal je pukao brže od pršute posle dugog posta, a tema raste nezapamćenom brzinom... U slučaju da je obrišu, ostavljam originalni post dole u vidu screenshota, ostatak je tek neopisiv...

Čovek je definitivno majstor za anti-reklamu, ako budem hteo da ocrnim neku firmu unajmiću njega da je predstavlja okolo...

Naknadni dodatak (29/06/2K9):
Decoy ima zanimljiv tekst sa citatom jedne druge, jednako lude poruke istog "korisnika foruma".

Krajnje zanimljivo šta sve neće pasti ljudima na pamet... Neću uopšte da komentarišem, ali pogledajte sami.

Uvek je nekako poseban osećaj slušati muziku koja se emituje negde tamo daleko, znati da bez digitalnih puteva interneta nikad ne bi mogli da slušate baš tu stanicu... Shoutcast je odličan servis, a prednost mu je što ne zahteva nikakav specijalni player - skoro svaki ozbiljniji program za puštanje muzike na svakom operativnom sistemu ga podržava, a iste stanice je moguće slušati i direktno iz browsera sa zvaničnih strana.

Kao i sav drugi audio, i internet radio slušam koristeći Exaile. Pretraživanje je jednostavno, slušanje još jednostavnije... Naravno, ako ste još uvek na windowsu (postoje dve vrste ljudi - oni koji još uvek koriste win i oni koji kažu ne hvala) možete da poterate recimo Winamp...

Dobre stanice? Za klasični rock je to recimo Eagle na 181.fm, nema bolje. Za trance verovatno Fusion Radio Chicago, a tu je i sjajni .977 sa svojom ponudom stanica. Ne vredi doduše nabrajati internet radio stanice kad ih ima stotine i hiljade... Jednostavno morate da pregledate shoutcast kategorije i nađete nešto što vam se sviđa...

A ubeđen sam da sam ranije već pisao o ovome... Nego eto.

Niste valjda mislili da je Van Gogh izmislio modernizaciju narodnih pesma? Narodnih u prethodnoj rečenici ne znači novokomponovanih...

Sad, kome se šta sviđa... meni je i dalje verzija koju izvodi Ana Torroja 1988-1990. ispred grupe Mecano najbolja, ali je u novim pojavama ista pevačica potpuno uništila pesmu... A nekom se opet sviđa nova verzija...Zanimljvo je da španski kritičari ne vole pominjanje grupe Mecano kao predstavnika španskog New Wave pokreta...

... kad ja sebi pokušavam da kupim poklon. Ima ih samo dva, iako štedim tokom cele godine - kraj decembra i kraj juna. Nije da nisam zaslužio, uspeo sam da uštedim honorarne zarade za pune dve godine, te još preko toga (zapravo, u realnom svetu ovo je jako malo para, ali meni odgovara odnos utrošenog vremena, truda i zarade). Imao bih i više da ne kasne prihodi po više meseci, ali to je druga priča kojom su neki dobri ljudi pogođeni i više nego ja. Uglavnom, opet su me ispalili prodavci, rasprodavši zalihu taman pre nego što sam uštedeo dovoljno, i naravno, ne misle da uvezu još (pričam o Nikon D40, ko je pratio moje hobističko putešestvije od novembra, zna da je u pitanju foto-aparat)...

Daleko važnija stvar je da sam 16. uspešno položio srpsku književnost 19. veka, koja se računa kao prva polovina diplomskog, šta god im to značilo u praksi. Ako Bog da da položim i 20. vek u septembru (a saznadoh juče da su nam pomerili septembarski rok u avgust, biće gusto) onda ću ove godine diplomirati napokon. Izgleda da su moji zdravstveni problemi splasnuli dovoljno da mi oslobode glavu (dve godine sam bio kao u magli, nisam mogao ni da sednem i uzmem knjigu, kamo li da čitam) jer sam uspeo da učim pune četiri nedelje, po 9 sati dnevno (prelazeći u proseku 4-5 knjiga svaki dan) što mi je na kraju donelo sasvim prihvatljivu osmicu.

Što se tiče najava da ću ovog leta doći bar malo u Beograd i videti se sa vama - teško da će biti išta od toga, od ponedeljka opet krećem sa učenjem. A svaki slobodan trenutak provodim u radu ka daljem ozdravljenju - šetnja, aktivnost, čitanje gomile tekstova o preostalim aparatima koji se kod nas mogu naći a da mi nisu izvan proračuna... (a svi su, ali jbg)

Nabacio sam 3 nove knjige, gledaću da najmanje dve opišem u sledećem e-magazinu: Amarkord Zorana Živkovića (prelistao sam na brzinu dva poglavlja i deluje sjajno), Shadowmancer G.P.Taylora (prvi utisci nisu povoljni) i The Dispossessed Ursule K. Le Guin.

Za kraj bih poželeo rođendan vama nekolicini koji ste rođeni u junu. Znam da nije pravi datum, ali ovo je jedno od retkih javljanja s moje strane pa mora biti sad. Prihvatite uz osmeh i recite hvala. I tako je sve isto kao i 20 godina ranije :P

E jesam smor. Ipak ne obrisah blog ranije ove godine kad mi je nešto bilo naišlo da to uradim... A ima gomila gluposti na njemu koje bih morao opleviti, ali nikad nemam vremena, u poslednje vreme i ne pišem često, kamo li još da se dodatno bakćem oko njega.

Uglavnom, danas je 15.06. što znači da sam pre tačno pet godina napisao prvi post. Sećam se te 2004. godine kao da je bila... pa, pre pet godina, jer dosta toga razvejala je magla sećanja. Znam da sam za blogove znao bar godinu-dve dana ranije ali me u suštini nije zanimalo otvaranje jednog. U to vreme sam bio maturant pa brucoš, imao sto obaveza i dvesta zadovoljstava, kompjuter nisam ni poneo kad sam se otisao na Novosadsko putešestvije... Tek kad je 2003. moj novi cimer a stari drug Mojs the Gazda doterao svoju mašinu (jer je studirao Elektrotehniku i računarstvo, trebala mu za C i C++) uveli smo neku verziju dial-up neta čisto da se ima. Ja sam tih godina (2002-2004) internetu pristupao iz raznoraznih kafića razbacanih po gradu. Isprva su svi bili na windowsu, onda su odjednom uveli legalizaciju pa svi osvanuše na GNU/Linuxu što je mene posebno radovalo, a onda odjednom počeše da se zatvaraju kao opštinski šalteri pred pauzu a oni što su nekako preživeli zaradiše dovoljno za windozu... jbg. UGlavnom, taj trend sam nastavio i kasnije. Nisam želeo da smetam cimeru u radu, a i nije se isplatilo kupovati internet nama studentima, jedva smo i obaveze plaćali i snalazili se svakako... A kako sam svako veče šetao, mogao sam jednom u dve nedelje da uđem i potrošim 15-20 dinara bez frke da se javim mejlom poznanicima i dopišem kako napreduje moj prvi EF roman.

Isti inače stoji u ladici i dan danas, čeka na kraju osmog poglavlja. Jednostavno, gubitak podatak sa harda (negde 2005) me potpuno odbio od završavanja tog rukopisa, pa sam da se odmorim krenuo da pišem tragača, koji je kasnije...

A blog, kažete, šta bi sa blogom? Heh, u jednom trenutku je prestao da bude "usko stručan", ako se pisanje o mom tadašnjem radu moglo nazvati stručnim. Pozitivno na njega je delovalo i to što sam upisavši četvrtu godinu došao u novi-stari stan sa dva legendarna cimera, a kasnije sa eXecom uveo i aDSL među prvima u Novom Sadu početkom 2006. godine... Imali smo legendarnog gazdu :) I bazen!

Na žalost, najbolja stvar koja se blogu dogodila je rušenje mog zdravlja usled čega sam morao sve više vremena da provodim unutra... Al' to se sad bar polako (jaaaako polako, al' ipak ide, ne stoji više u mestu) popravlja, da kucnem u drvo...

I tako, pet godina ja tu nešto piše, ovo je po trenutnom brojaču 645. post, ali koliko sam ih obrisao nek' Bog zna... Znam da me uvek iznenadi činjenica da blog ima konstantnu posetu čak i kad ništa ne napišem po mesec dana... A tek kad napišem neku glupost iznenada, pa se javi neko ko "prati sve dosta dugo ali se pre nije javljao/la"... Nikad čovek ne može da pojmi koga sve tamo ima. Zna svesno da blog može svako da čita (ako nije drugačije podešen, naravno) ali podsvest to ne priznaje i nekako registruje samo uzak krug "poznatih", odbijajući da se suoči sa apstraktnom kategorijom nepoznatog čitaoca... Koji se evo, i ovim kategorisanjem prevodi u nešto poznato, shvatljivo.

Uglavnom, ja nisam ovde. Ovaj tekst je, kao i 90% u poslednje vreme, blog objavio sam od sebe, u unapred zadato vreme. Slobodno pogledajte ako niste primetili, svaki članak koji ima jako lepo vreme objavljivanja (00:01h, 01:00h, i slično) je verovatno napisan najmanje 24h ranije i ostavljen da leži i čeka automatiku da se pobrine za nj.

Baš sam sinoć razmišljao o nekim novim idejama (koje moraju da sačekaju dok prođe ova hitna obaveza) i gde drugo da ih razradim, ako ne na blogu... Biće svašta znači. Hvala što navraćate, rssujete, greadujete, i sve ostalo.

Danima posmatram predivno vreme napolju, sunčane linije koje šetaju ulicom dok priroda naprosto buja... kroz prozor, dok učim po 9 sati dnevno. Nedeljama nisam izašao napolje, osim što sam putovao do NS na pismeni deo ispita. Rezultate pismenog, hvala Bogu, znaćemo tek dan pred usmeni. Isti onaj dan kad ću morati da putujem, ako sam prošao, a mislim da jesam jer verujem da sam dobro uradio. Nisam samo ja nervozan... nepoznata osoba mi je pretila progonom do pakla i nazad. Duga priča koju nemam vremena da razjašnjavam, ali uveren sam da će gospođica/gospođa da bude zadovoljna na kraju. Meni pak putovanje samo po sebi, zbog moje specifične ishrane, potrebe da negde prenoćim i opteretim domaćine svojom specifičnom ishranom i slično, predstavlja najveći problem, a ne pomaže ni ona pomenuta činjenica da neće objaviti rezultate do poslednjeg trena...

Uspešno sam pročitao još tri knjige danas, ostalo mi je još 5 za večeras i sutra i to je kraj. Šta bude biće, a nadam se najboljem. Sve drugo bi bilo smešno :)

Kako sam pre neki dan pričao o SF serijama, danas sledi logičan nastavak. U pitanju su zanimljive serije koje ne pripadaju SF žanru. Pokušaću da izbegnem klasične sitcome, ali ako neki upadne u listu, mora da se izdvaja po nečemu...

Prvo što pada na pamet je Dexter. O ovoj seriji sam više puta pisao na blogu, i samo bih ponovio da su prve dve sezone fenomen za sebe, dok treća pati od podvojenog utiska. Naime, priča koja prati političara je teški deja vu i ostavlja gadan ukus, dok je sa druge strane put od početnog Dexa iz prve epizode do mladoženje u poslednjoj odrađen maestralno, uz jako dobar prikaz njegove transformacije i sjajan cliffhanger u poslednjim scenama koji najavljuje potencijalno jaku sezonu 4. Zašto je trojka ispala osrednje - verovatno jer su prve dve sezone rađene po knjigama, a treća je pronašla svoj samostalan put jer su knjige kasnije otišle u trash fantastiku i napustile sferu realnog...

Zatim, Californication. Dejvid Duhovni igra ulogu života. Opet, druga sezona je nešto slabija ali sam kraj nagoveštava raspojasanu treću koja će nam vratiti pravog Mudija kojeg od prve scene u crkvi ne možete prestati da gledate. Ima nešto u patnji usamljene romantične duše izgubljene u vrtlogu besmislenog sexa, droge i alkohola u paklenoj dolini kojoj je bog okrenuo leđa što nas vuče da istovremeno saosećamo i smejemo se...

Od IT komedija pomenuo bih The Big Bang Theory i IT Crowd. Prva američka a druga britanska, obe smešne na svoj način. Znam da sam rekao bez sitcoma, ali ipak je ovo blog tako da je nemoguće preskočiti serije koje svoj humor izvlače iz informacionih tehnologija i ljudi koji se njima bave.

Mentalist je odlična serija o liku koji je sebi došao glave čačkajući mečku. Naime, poznati tv vidovnjak je jednom prilikom preterao pa mu je serijski ubica sredio ženu i ćerku, ostavivši ga slomljenog za nauk. Ovaj se kasnije oporavio i sarađuje sa CBI (nešto kao FBI, ali samo u Kaliforniji) u hvatanju raznoraznih kriminalaca, gde koristi svoje mentalne sposobnosti da reši slučajeve.

The Unusuals je preporuka kojom ću završiti ovaj tekst. U pitanju je, kao što joj ime kaže, krajnje neuobičajena policijska serija koja najviše podseća na lude filmove iz sedamdesetih, prepune jurnjave, uvrnutog humora i krajnje čudnih karaktera okupljenih na jednom mestu. Iako nije komedija, dovoljno je distancirana od recimo Homicide ili Shield, a nema ni tripova iz raznih CSI gluposti. Topla priča o ljudima u hladnim okolnostima, a svako od njih krije tajnu koja samo čeka da mu odseče glavu... Buhahaha...

Naravno, ima dosta kvalitetnih serija, ali većina je odavno poznata široj publici i nema potrebe pominjati ih. Opet, tu su i neke koje ljudi gledaju i hvale ali ja nisam našao zanimljivim jer njihovu premisu smatram retardiranom. Moja lista, bez određenog redosleda... Koja je vaša?

Odrastanje uz The Next Generation ima svojih prednosti i mana. Jedna od mana je da se od svih kasnijih SF serija zahteva doza "S"-a, tj. naučnosti na koju su nas kreatori Star Trek univerzuma navikli. Jednostavno danas ne možemo bez valjanja po podu da gledamo ljude u viteškim oklopima kako šetaju po mesecu nakon što su gore ispaljeni u metku iz velikog topa... Čast Žilu vernu za ideju (o topu, ne o oklopima... on je bio pametniji od tog, ta glupost ide na čast Holivudu kao i sve ostale). Pa ipak, svakakvih serija smo se nagledali od kojih mnoge nisu marile preterano za naučnu podlogu, delimično ili objašnjavanje ili čak dalju mogućnost za postojanje nečega. Maštu treba pustiti da stvara, ali ne valja ni kad se lupaju gluposti... Uglavnom, nakon kvalitetnih The Twilight Zone, X-Files, The Outer Limits, raznih Star Trek serijala, Doctor Who, Babylon 5, The Addams Family, te raznih manje kvalitetnih munja, kapetana gromova, superžaca i ostalih super-nešto niskobudžetnih gluposti tokom osamdesetih i devedesetih - vratilo se vreme visokobudžetnih SF serijala.

Pre svega bih istakao svima poznate Heroes, o običnim ljudima koji otkrivaju supermoći i moraju da se snađu, prežive, organizuju i bore sa nadolazećom budućnošću koja očigledno nije svetla ako je takvom sami ne naprave.

Zatim, tu je možda i najbolja SF serija poslednjih decenija, ako ne i uopšte - sastavljena iz 4 sezone i nekoliko webisodes serijala koji su potpuno opcioni za gledanje - nova Battlestar galactica. Ovo jednostavno ne treba opisivati već se može samo gledati.

Već pomenuti Doctor Who je ponovo oživeo, i žari i pali već tri ili četiri sezone. Mislim da će sad da pređe u treću inkarnaciju (glumca) od 2006. na ovamo...

Eureka je serija o gradiću naseljenom sve samim naučnicima. Ako u glavi imate sliku zlog naučnika, smušenog naučnika koji bi razneo labaratoriju bez asistenta da trči za njim ili nešto slično - svi su tu na jednom mestu i svi upadaju u nevolje iz kojih ih izvlači lokalni šerif, nekada federalni maršal. Ne može svako biti šerif u najtajnijem od tajnih gradova.

The Reaper je komična serija, jedna od onih koje ismevaju ceo žanr a usput se dobro zabavljaju na svoj i tuđ račun. Lik dođe u određene godine i sazna da su njegovi roditelji zamenili njegovu dušu za očevo ozdravljenje... Sad radi za đavola i sakuplja odbegle duše, ali umesto vatrene lobanje, lanaca, motora, on ima ručni usisivač na baterije i debelog smotanog druga...

Fringe je novo čedo Abramsa i Kurcmana, poznatih po zapetljanciji Lost. Radi se o specijalnom timu (FBI agentica, ludi naučnik i njegov sin genijalni-probisvet) koji istražuje neverovatne događaje na granici nauke i paranormalnog koji obrazuju svojevrsnu šaru (pattern). Ne bih da kvarim doživljaj, ali u poslednjoj sezoni se pojavljuje i Spok himself (Nimoj se prodao skroz pre par decenija, ali je i dalje lepo videti ga).

Jedna od emotivnijih je Kyle XY, saga o "momku bez pupka" o kojoj bi svaka reč bila teški spoiler priče. 3 sezone, snažna priča, emotivni naboj, gomila pod-priča (odrastanje, uloga u svetu, porodica, ljubav, prijateljstvo, obaveze, slobode, odgovornost...) uz veoma kvalitetnu SF postavku čine je nezaobilaznim štivom.

Ko nije gledao, nije loša ni Kingova The Dead Zone, o liku koji se probudi iz kome sa paranormalnim sposobnostima.

Firefly je takođe obavezno štivo.

4400 i Jericho još uvek nisam gledao, a True Blood sam video pilot epizodu, i ne deluje kao nešto zanimljivo. Ono što bi moglo biti zanimljivo je The Birds of Pray, te Dresden Files. Ah, da, i Supernatural je relativno OK koliko sam ga gledao (nešto malo na preskok pre koju godinu).

Toliko za ovaj put.

Dosa je svojevrsna "palačinka" koja se pravi u Indiji. Postoji gomila varijacija, a Neer Dosa je osnovna verzija. Pošto Indusi ne koriste u ishrani kravu i njene proizvode, samim tim ne pune ovo čudo sirom ili kajmakom, ali imaju neke vrste prečišćenog butera od jaka, povrće, ananas, meso, pa i druge stvari ali ih ne pominjem jer sadrže šećer. LM, ko bi da proba kao što sam ja hteo, evo recepta.

1. Pirinač. Dve šolje je mera (4dl) ja sam pravio 1 šolju, tj. pola mere.
2. Ulje za podmazivanje tave
3. So, po ukusu.

Pirinač se natopi da odleži u vodi jedno 3-4 sata. Ostavih ga sinoć i jutros me dočekao, a nije bio nešto preterano mekan. Samelje se u blenderu/mikseru dok se ne dobije fini prah koji rastvoren u malo vode daje smesu gustine jogurta (ili smese za palačinke, logično). Posoli se po ukusu i ostavi da odstoji još dva sata (ako je bilo previše retko, tada se zgusne malo).

Tavica se podmaže uljem i dobro zagreje. Smesa se u nju sipa kutlačom tako da prekrije celo dno, peče se dok se gornja površina ne isuši a onda se okrene, kao palačinka, pa tako dok malo ne porumeni sa obe strane i ne bude pečeno. To je Neer Dosa - bezglutenska palačinka od pirinča. Moj prijateljski savet - ako imate priliku da nabavitepirinčano brašno bez primesa šećera ili veštačkih dodataka, uzmite ga i nemojte se mučiti sa mlevenjem istog. Drugi savet je ostaviti ih 10ak minuta da otpuste pre jela, jer lepo omekane i ne budu pretvrde.

Jedu se tako što se saviju na pola i unutra se stavi nadev po izboru. Na slici se vidi svež kupus sa limunovim sokom i sitno iseckana pečena piletina, ništa specijalno. Krajnji proizvod je suv i krckav, ali i pomalo žilav. Više podseća na tortilju nego na običnu palačinku, to je neka vrsta upozorenja, reda radi. Ako imate decu koja ne smeju da jedu gluten a ispod oka bacaju pogled na palačinke, ne košta vas ništa da probate...

Ah, da... od jedne šolje pirinča sam dobio 3 dose. Od toga su 2 sa nadevom sasvim dovoljne za odraslu osobu...

Književni sajt eniaroyah.com i PDF magazin eniaroyah organizuju literarni konkurs za najbolju kratku horor priču. Prošle godine eniaroyah.com je organizovao prozni konkurs na kojem su članovi foruma glasali za favorite, a nakon toga i poetski u kojem su takmičari pisali na temu zadatu fotografijom. Ove godine nema "krugova", ali i dalje glasaju čitaoci (registrovani na forumu pre 1. juna) s tim da se ovog puta glasa komentarom ili kritikom, a za najprimerniju kritiku će biti dodeljena i nagrada!

Obaveštavamo Vas da je od danas moguće preuzeti eniaroyah eMagazin #7 za jun 2009. godine, besplatan PDF magazin posvećen književnosti, umetnosti i zabavi. Download link možete pronaći na zvaničnoj strani, gde možete ostaviti i svoj komentar nakon čitanja.

Šta vas čeka unutra?

Donosimo vam recenzije knjiga Kafka on the Shore, The Graveyard Book, Poslednja nada, Noćna straža i Nuspojave, prikaze nove PC igre Drakensang i klasika Bloodlines, anime ostvarenja Trigun i Evangelion, biografiju Glenna Hughesa i londonskog simfonijskog orkestra te najavu muzičkih dešavanja ovog leta. Zatim tu su recenzije filmova Inkheart, Jumper, Pane e Tulipani, stripa Scott Pilgrim te GNU aplikacija Thunderbird i GQview. Na kraju, kao i svakog puta, možete pročitati radionicu kreativnog pisanja i strip.

Ako ste propustili prethodni broj iz februara?

Sve prethodne brojeve možete pronaći na zvaničnom blogu magazina, uz najave, ekskluzivne fotografije i drugo.

Predlažem da se u nekim budućim izmenama zakona o školstvu uvede ponovo retorika u društvene gimnazije. Stvarno nije red da mi građani plaćamo onolike PR stručnjake političarima, neka nauče sami da smišljaju i drže govore. Još uvek ima ljudi koji veruju u te bombastične barokne monologe... i vile... i babarogu... pa noću ne smeju da zaspu i sve pogledom traže namreškano čelo i koštani rog gde tumara u mraku podno kreveta...

Iako sam se spremio da napravim "tortilje" na kraju sam dobio minijaturne pizze od heljdinog brašna.

Recept je otprilike ovakav:
- 1 čaša (2 dl) heljdinog brašna + dodatno brašno za razvijanje
- kašikica ulja
- kašikica soli
- 1/2 čaše tople vode

Testo se umesi, onda se otkidaju kuglice i razviju u tortilje. Ove na slici su imale prečnik od nekih 12cm i bile debljine oko 0.5cm. Teoretski treba da ispadnu 15-20 cm i budu tanje, ali... LM, pekao sam ih u zagrejanoj rerni u plehu za pizzu koji se ne podmazuje, 2x 5 minuta (uz oketanje u sredini).

Ovaj "nadev" odozgo je sitno isečeno pileće belo meso, koje je prženo u tavici, i kasnije mu je dodat sok od paradajza bez šećera, seckani paradajz, još kasnije beli luk i malo bosiljka.

Radim na usavršavanju, ali ove tri su mi taman lepo bile večera pre negde sat vremena... Kako ponovo ne jedem ništa sa glutenom (od 30. aprila) tako mi je ovo bilo prvo pecivo koje sam jeo ovog meseca... Ne znam da li zbog toga, ili zbog sjajnog kreker-kukuruza ukusa, ali meni se jako svidelo.

Sad kontam da još malo prošetam iako sam već bio danas...