Како је лепо кад се ближе избори, одједном оживи и деценијама мртав град. "Покренимо Сомбор заједно" (G17+, SPO, LSV) су Сомборце частили једним фрај концертом, на градском тргу, ево баш вечерас, и то ни мање ни више већ - прецењени Van Gogh. Колико је било масе, немам појма, знам да је било густо пред бином, али трг није био до краја попуњен (мало људи је и знало за концерт). Већина екипе у публици је иста она која их је слушала и последњи пут - овом приликом са сопственом децом под руком или на раменима. И неки нови клинци, као у свакој песми. А ови брате сморили, није да немају пар добрих песама, али ове нове су им редом ужас, а њих највише гурају... Остали смо 20 минута максимално...


Иначе, Ћимокс је ту у гостима па смо обишли град, показивао сам му куће познатих и сличне глупости, од учитељског факултета до једине радње која ради 24/7...

Posted in Под: Walking the Path, Живот, Музика и Филм 1 коментара Написао Walker у 11:58 PM

Гледао сам неки коментар и сконтао да је мој цртани филм о оперативним системима прегледан преко 3000 пута. Није то лоше, кад погледам да ни један од претходних није ни близу те цифре...

Друго, GW слави три године. Три пута узастопно сам био трећи у тркању оних котрљана, и добио некако 10 победничких жетона, извукао једну ватрену воду, напио се (не ја, него лик) и све на екрану постало сепиа, замуљало се гадно, ни патуљачка пива нису равна овоме...

Треће, био сам са Бакијем на некој tribute to Ramones свирци, и нико од нас није сконтао да је гитариста наша генерација из гимназије, то су нам рекли касније на улици. Штета што су у 2 прекинули све, па се завршило већ у 2.20... Глупост...

Него, ваистину васкрсе, видели га људи...

Posted in Под: Живот, Компјутер, Размишљања 3 коментара Написао Walker у 5:01 AM

Први пут ове године сам узео "мали одмор" и запалио у петак ујутро за БГ, где је за увече било заказано окупљање eniaroyah foruma. Прво сам се довукао до Новог Сада, где сам обавио неке послиће, сачекао Cimoxa, eXecutionera и Дрвену, те смо наставили даље возом за Бг. Тамо су нас лепо дочекали на станици, па смо лутали док нисмо негде сели и тако, супер било...


Након првог дела кад се део екипе распао, нас 5 смо отишли до ловачког дома и мало седели још... фино место...

После окупљања сам отишао са Светозарем до Милана на Карабурму, пешке наравно, и јурили су нас на два места неки керови. Срамота, треба као у Новом Саду, да нема керова, а студенти да буду сити и мензе пуне, а не тако...



Сутрадан смо Милан, Александар и ја свратили до Воје у Свет Компјутера на кратко, мало се испричали. После опет пешице до Карабурме. Какво име :) Шта значи уопште, црни прстен? Милан ме водио на ручак "Код Даче", место са традицијом, храна феноменална... Ух, сад сам гладан опет :)

Данас од јутрос проблеми са возовима - из Београда за НС је два пута стајао и пропуштао неке, касније из НС за Сомбор опет стајао 23 минута у Богојеву... Ипак, дошао сам кући... И видео да људи који нису знали за окупљање паниче по форуму јер нема никог да покреће точкиће...

Posted in Под: Живот 4 коментара Написао Walker у 1:41 AM

Пробудим се ја тако, кућа мирна, све тихо. Доручкујем, седнем за комп - мирно, само 12 људи online у Pidgin-у. Троје ме цимну, двоје одмах повежем да међусобно причају, један оде у швалерацију... Тишина... Прво се збуним, али онда проверим датум и видим да је субота вече, а изгледа киша пљушти само овде, остатак државе је напољу - супер...

Мобилни није зазвонио данима, нико не шаље порукице, не вибрира, не пишти и не дречи - уопште гледано, откако сам га искључио пре неколико дана потпуно сам се опустио, одморио и уживам...

Не радим ништа, само седим и размишљам...

Posted in Под: Живот, Размишљања 0 коментара Написао Walker у 9:28 PM

Пре неко јутро гледам "Run fatboy run!" и поред чињенице да Eвропљани одавно имају много боље филмове од Амера (Hot Fuzz, Love Actually, Ali G, Four weddings and a funeral, Le Fabuleux destin d'Amélie Poulain, Jalla Jalla, Cops, ...) схватим да је једини разлог што ја никад нисам трчао рекреативно (маратон ми тек не пада на памет) то што сам лен и мрзи ме. Све остало су у суштини изговори.

• Прво сам одлучио да трчим.
• Друго, пронашао сам сјајне чланке на интернету о трчању за људе који не разликују леве од десне ноге (да - шетам, да играо сам баскет сто пута, али стварно никад нисам трчао, а последњи пут сам потрчао на кросу у првом гимназије, и иако нисам дошао последњи, тад сам одлучио да то није за мене...) и видео како треба да дишем, како да се припремим, колико и кад да трчим...
• Јутрос устао и одрадио први дан, вратио се кући, истуширао, попио воде и један олиговит за допуну витамина, и сад ћу да једем...

Како се осећам? Супер!

Циљ један - почети - испуњен!
Циљ два - наставити - очекује...

Posted in Под: Walking the Path, Живот, Спорт 4 коментара Написао Walker у 1:01 PM

Ако се амбасада сматра територијом државе, а руља деликвената може да се сврста у паравојни добровољачки одред, да ли смо ми то незванично објавили рат многим државама? Не ми, него они који су то урадили, у име свих нас? Мислим, нападом на њихову територију без објаве рата били би равни... Чек, још једном, ко је то оно радио...?

Ништа, боље и да нас побију одједном у трећем светском него да умиремо полако. А још увек кривим моју породицу што ме нису послушали још '95. кад смо могли да одемо у Канаду некако. Биће овде боље, јесте, видим...

Posted in Под: Живот 1 коментара Написао Walker у 9:22 PM

И тако, стиже и мени данас PIN код google mail-ом. Не електорнском поштом, већ архаичном. :)

Сад могу да примам муком зарађене паре од копања... кода... И оптимизације... и овај... све то по мало... ако нам не уведу санкције :(

Posted in Под: Internet, Живот 2 коментара Написао Walker у 3:56 PM

Малопре сам се вратио из шетње, и видим да се на телевизији не спомиње, али и у Сомбору су средњошколци прохујали центром, испаљујући ракете (једна је слетела на кров "српске читаонице" али срећом без последица) и узвикујући пароле "Косово је србија", али и веома ружну "идите из Србије", па се питам коме је намењена та друга, онима који су отишли или онима који немају пара да оду...

Све у свему, не видим разлику између '41. и 2008. што се тиче поставке ситуације - пакт који нуди сигурност уз одрицања, или марширање около уз "Боље гроб..." пароле, с тим што су ови јадни људи најмање 3 пута у 100 година изабрали гроб и ништа нису постигли осим сопствене смрти...

Надам се само да се неће поновити '41. или '91. јер све ово јако личи на то, једни прогласе независност, други унутар тога прогласе непризнавање, онда ови кажу "Ма шта ви..."

Ко спава на сену треба да се плаши варница. Где ми спавамо ноћас? Или наредних година...

Posted in Под: Живот, Размишљања 4 коментара Написао Walker у 8:04 PM

... пипају сви редом. Погледајте код Аврама. Додуше, у модернијим центрима имају оне папирне кесице у којима стоји хлеб, али - неко га је стављао унутра ;)

Posted in Под: Freedom, Живот 0 коментара Написао Walker у 1:34 PM

Седим сад и причам са људима, и сконтам - гладан сам и жедан. Ок, воде има, али не бих сад да узимам хлеба и неког намаза, ускоро ћу у кревет, нећу да оптерећујем желудац, али да ми је "шака или две" крекера, или рибица, или тако нешто... да заварам глад само...

Наравно - нема. И сад, да је ово Нови Сад, ја бих лепо изашао напоље у 2.29 и отишао до радње која ради 24/7 и купио нешто. Тачка.
Ово је Сомбор (претпоставка је да је у сваком мањем месту слична ситуација, мада може бити да је то до локалних предузетника или власти) и овде ништа не ради после 21. Ништа. Тачка. Још је и недеља. Вероватно ништа није радило већ после 12... подне 12, не поноћ...

Решење? Немам појма, тренинг видовитости и куповина унапред, у ишчекивању тренутка кад ће нешто да ми се једе и пар дана након обиласка продавница...

Posted in Под: Живот 0 коментара Написао Walker у 2:26 AM

Данас сам "поднео оставку" на место модератора на једном домаћем форуму. Мало ми жао сјајне екипе, али једноставно је дошло време да се то уради.

Пре тога сам читао трећу књигу Мрачне куле. Кинг је луд човек, а овај серијал ми се посебно свиђа.

Касније сам написао причу, а онда и коментарисао на форуму неку супер песму и Ранкову нову причу. Лик је цар, то треба прочитати стварно...

ЛМ, сад идем да спавам, а онда нови почетак... Могао бих напокон да кренем да учим као човек, испит је 25. а ја све нешто отежем...

Posted in Под: Живот, Писање 0 коментара Написао Walker у 4:46 AM

Узмем јутрос мобилни и обришем преко десет девојака из именика.
Не, ово није "ја сам фрајер и курчим се" фора, у питању су колегинице са факултета, и ни са једном од њих нисам имао ништа. Ваљда су зато толико дуго и потрајале у именику...

Једноставно, погледам, и имам гомилу бројева људи које ја више никада нећу звати, нити ће они мене. Поред њих десетак био је ту и један једини мушкарац - неки Бојан што сређује абонентске, а чији број сам покупио од другове другарице друга, кад је требало мом цимеру својевремено да се прехрани или умре. Умро је. Али ове гледам - ова се удала и има дете, ова има дете али се није удала, ова је дипломирала и кажу отишла негде у централну Србију, ову сигурно нећу звати никада, са овом сам се чуо последњи пут пре 3 године...

Да, ретко ми падне на памет да очистим именик, али ипак то чешће урадим него други људи. Један од мојих блиских пријатеља има бројеве телефона свих људи које је икад уписао у именик, као, никад не знаш кад ће затребати. Ма брате, ако ми неко са ким се нисам чуо годину дана затреба, онда стварно... Боље да га ни тад не чујем...

Опет се враћам на то - ја сам некада давно стварно био у контакту са тим људима. Звучи крајње невероватно, гледајући имена странаца на екрану, али некада смо седели у групама од 2-20 после предавања, дерали се преко столова јер нисмо чули ништа од музике, виђали се сваког дана, по цео проклети дан... И онда ништа. Остарили, постали "трећа", проредили посете факсу. Постали "четврта" и виђали се једном до два пута недељно, и тад само оне који се појаве, ако је лепо време. Ја први нисам био на 90% од оних 6-7 предавања недељно у четвртој. А онда, апсолвенти...

У контакту сам додуше са једно 6-7 људи са факултета, а само са једном особом у блиском контакту, да се каже да смо "на старом". Кад погледам и старе другове, цимере, и све остале из тог доба који немају везе са мојим факсом - од преко 20 људи са којима сам редовно гледао утакмице, организовао журке, седео по целу ноћ, дерао се уз гитару, причао, правио разна срања... У контакту сам са можда 4 човека. Више може бити, мање није, да не претерујем. Један се замало оженио прошле године, други сад очекује дете. Не знам шта су сви пукли око те деце, али хајд'.

Од средњошколских другова данас виђам само два, а обојица су у Београду, и питање је дана када ће напустити ову јадну државу.

Из основне никог нисам видео годинама. А сви смо обећавали последњи дан да ћемо се окупљати сваких пар година :)

Поента? Немам појма. Пало ми на памет како се сви мењамо, и како ништа не траје, поготово ако се не потрудимо. Мене је очигледно болело уво за све те људе са којима нисам остао у контакту, иначе бих и данас био добар са њима. Али свеједно она особа која сам некада био ја, дружила се са њима и својевремено их је ценила довољно да не устане и оде из њиховог друштва...
Ипак, понекад ми падне на памет неко тако леви, са ким никад нисам био посебно близак, и запитам се шта је било од ње или њега. Чуо сам да она ради у соларијуму. Није ме препознала кад смо се видели последњи пут пре 4 године. Њега сам срео на сајму, и добио опкладу да је лик ипак жив. Да га нисам усликао, нико ми не би веровао :D

Posted in Под: Живот, Размишљања 4 коментара Написао Walker у 3:46 AM

Вук С. Караџић, Српске народне пјесме I, 193.

Вук С. Караџић, Српске народне пјесме I, 194.


Вук С. Караџић, Српске народне пјесме I, 195.

Posted in Под: Freedom, Живот 0 коментара Написао Walker у 4:35 PM

Јављам се у новој 2008. потпуно освежен, наспаван и презадовољан. Најбољи дочек, малопре причам другарици, у последњих 5-6 година. Супер музика, одлично пробрано друштво, феноменална забава, разнолика храна, доста слаткиша (због којих нисам ни стигао да пробам колаче), тооопло и фино, а и добио сам суперкул столицу са точкићима, ону праву за седење пред компјутером, у мојим омиљеним бојама - црна пластика са плавим јастуцима...

И ево, устанем данас око 4 послеподне, и сконтам да сам добио од деда мраза Биошок, па сам га сад инсталирао и има да га пробам да видим да ли Кузма претерује у хвалоспевима...

И сад баш кажем себи, јако је лепо почело, и нећу да баксузирам и питам се шта ће се лоше десити, није ово прошла година, и биће само лепше и боље, и мени и свима вама... ;)

Posted in Под: Живот, Размишљања 0 коментара Написао Walker у 6:23 PM

Дошла је некако глупаво, али одлази на прави начин - Новом годином. Надам се само да ће бити боља од претходне - 2007. нисам скоро ништа урадио, а много ствари сам започео, све раније покренуто није претерано напредовало осим једног сајта, а колекција књига се увећала за бедних 10ак примерака само... И још ме здравље напустило (да куцнем у дрво, сад се стидљиво враћа) да све буде горе... Али покушаћу да издвојим пар ОК момената, светлих тачака...

1. Иако још нисам дипломирао, што сам могао одавно да ме лоше здравље није спречавало у учењу и уништавало ме психички, ипак сам пришао на 1+дипломски и положио оба испита који су ми били трн у оку, један са оценом 10 а други 9... додуше први у мају а други у децембру... Толико о факултету...
2. Био сам на кружном путовању (Сомбор - Нови Сад -Шабац - Београд - Нови сад - Сомбор), сад у децембру, што опет, да није проблема са здрављем, не би било врхунац, већ једна од гомиле сличних светлих тачака, али ето, с обзиром да годину дана нисам мрдао из куће практично никуда, ово је било супер... Људи се већ навикли да сам скоро увек на нету јбт...
3. Компјутер... После 8 година зезања на P2 успео сам да се докопам новије машине, на коју сам страшно поносан, али је још нисам отплатио, и нећу још дуго.
4. Научио сам да возим мотор, возио ван града, по граду, ... кратко али слатко.

То је то. За годину дана? Па кажем ја, страшно лоша година... Прва ствар коју ћу да урадим после свих празника је да идем напокон код доктора и видим шта ми је... И како да што пре оде далеко од мене...

Posted in Под: Живот, Размишљања 1 коментара Написао Walker у 4:27 AM

У овој ери "све на врат, на нос" ја сам лепо отпаковао само јелку коју сам украсио још прошле године, и прикључио је на извор електричне енергије... И ради :)


Купио сам је пре једно 4-5 година док сам живео са цимерима у Новом Саду, и користила нам је на разним лудим журкама чак и у сред јуна месеца... И још је жива...
А "чарапица" је посебна прича, и намерно је празна ;)

Јавио сам и Шваби и Ћимоксу (НС) и Бакију (БГ) и осталима (неважно) да нема шансе да дођем код било кога од њих за дочек... Не могу више да се смрзавам по трговима, а нико нема услова стварно да направи нешто унутра, тако да... Ове године штрајкујем...

Него, је л' ми то камера на мобу вуче на црвено превише?

Posted in Под: Живот 0 коментара Написао Walker у 6:33 AM

...само ако желиш да ти цркне крава.

Синоћ између 23 и 23.30 чујем да неко звони, чујем кеву како устаје из кревета и прича са неким, али се не обазирем, претпостављајући да је неко од комшија. Међутим, бука се наставља, кева зове комшиницу телефоном, прво помислим да је можда њен син дошао па не може да пробуди људе који су већ легли и не може да уђе, али онда неко упада у кућу, дере се. Псује, мушки глас... WTF? Испадам у ходник, кад први комшија, Драго (није ми баш било драго што га видим, али 'ајде) се дере, спомиње "*eбање маме у уста" и разне друге ствари, погледам кеву која га гура напоље преко степеница, питам шта се дешава, стојим спреман да интервенишем, кад оно -

1. Он је дошао мртав пијан кући после једанест (након што су његова средњошколска деца цео дан пуштала народњаке, јако гласно, чак и за време кућног реда)
2. Схватио је да му "све цури", да ли стварно или у глави, не знам
3. Провалио је у наш подрум јер је ту вентил за заједничку воду
4. Оставио је 6 станова без воде, није могао да сачека 5 минута (ако већ цури, сад је касно, минут горе доле њему ништа не значи) да моја кева јави осталима да "ухвате залихе"...
5. Сад је 15.27 и још увек нема воде, а смем да се кладим да господин није ни звао мајстора, можда се и не сећа шта је синоћ радио, и да је оставио крв на мојим вратима јер се посекао на браву од подрума док је проваљивао...

И сад контам, како се решити будала? Да сам звао полицију, одвели би га сигурно да преноћи, али потенцијална вода која цури би деловала и на нас, и на комшије са друге стране. Да сам се свађао са њим, "смирио" га, ја бих био будала и гори од њега (пијан је). Пустио сам да вода остане затворена, ризикујући да све остале комшије мени кењају опет (ћале на путу) и добио шта... немам начина да скувам супу, о одласку у купатило макар да се умијем, не смем ни да говорим...

А кад је била '99, његова деца и жена су се крили у том подруму док смо ћале и ја гледали на ХРТ како из Авијана полећу авиони... И шта човек да ради, а нема услова да се одсели, бар док не дипломира и не регулише војску... И препоручујете Чешку сви, а?

Posted in Под: Freedom, Живот, Размишљања 0 коментара Написао Walker у 3:19 PM

Али да се манемо поема, било је весело, а људи ме већ питају где је "извештај и комплименти и зврк" па да кренем редом, како сам отишао на један дан да полажем испит па избивао 7 дана...

До тамо и назад, али без хобита

17. сам имао испит, и након што се поздравих са свима и спаковах доста глупости у руксак, седнем на бус (Севертранс, 1050 динара повратна, кад сам пре недељу дана ишао да пријавим била је 960!) у недељу у 13 часова и запалим до Новог Сада. Договор је био да преспавам код Швабе једну ноћ и ујутро идем на испит, па се после ручка вратим. На станици ме чекао Ћимокс, те сам прошетао са њим до станице градског, купио гел за косу и неке "милоште" за домаћина, па се одвезао до Клисе, тамо код цркве оне што се прави петицом, и - стигао баш на ручак.
Код Швабе ми дадоше целу собу само за мене, централно грејање, топло, фино, тихо, милина. Учио, понављао, прошетали Томија (његов сибирски хаски), гледали немачке сателитске станице, ја на жалост разумем тек 20-25% оног што се прича, а ако је емисија о аутомобилима и већ сам је гледао на енглеском раније, онда је боље...

Ујутро већ како је ред, устанем, купатило, доручак, такси, ... мало сутра такси. Шваба ми оставио 5 бројева да зовем, сви редом заузети. На крају, СОС се јави, музика 5 минута свира, кажу, за 5 минута стиже возило. Скечке и јакна, руксак, у руксаку рукопис књиге, капија, такси долази. Жена замало прошла, морао сам да сигнализирам. Унутра лепо и топло, ја кажем Филозофски, она окрене да иде краћим путем, и за час тамо... мене нервоза ухватила. Дао сам јој 80 динара више, јер волим кад је у зору топло и загрејано ауто, а и остали нису хтели да се јаве, и не воле да иду на Клису...

Испип

Упаднем на трећи спрат, нађем кабинет, неке рибе већ седе испред. Толико о томе да сам остао једини који није положио светску. Ко сте, шта сте - следећа генерација, апсолвенткиње. Машала. Ту се нешто запричамо, зезамо, размењујемо искуства око неких испита и како ко шта успева да положи, кад ето ти професора. Њих три уђу, две одмах изађу - једна извукла 3 Електре, друга Џојса... Јбт, сви кажу Џојс није био 20 година извучен... Нас 10 - 10 комбинација... Све контам, било би најбоље извући Злочин и казну, књигу о Јову, Странца, Очеви и деца, тако нешто... Појави се нека и пита је л' професор дошао, ја је у шали нападнем како то без "ни добар дан ни помоз' бог" а она ће -Па малопре смо причали, а сад седиш на мом месту- Да, баш ја памтим како ко изгледа...

Дође мој ред, упаднем унутра, две колегинице седе... Извучем комбинацију - Декамерон, Јади младог Вертера, Злочин и Казна - онако стојим, не верујем, кажем полугласно "па сад...", седнем, изгледам полуснуждено, могло је и боље, али и ово је супер... Пита асистент хоћу ли да одустанем - ма реко' не, одговарам ја... Нуде ми папир за концепт, лепо одговорим да никад не пишем концепт, и он и профа закључе да сам неки безвезњак и да немам појма, иако напомену да ми то није минус што не пишем концепт... Ах, предрасуде...

И седим и чекам да њих две заврше, како која изађе улазе нове, прва туц-муц, 7, друга зна, 8, ... Ја. Нека слаткица плавушица седи поред мене и осмехује се, дошла као само да извуче комбинацију и одустане, ја је испред зезао нешто, и тврдио осталима да ће она 100% положити јер се насмејала... Контам да и јесте положила, мада нисам остао...

Питам професора забрањено - Могу ли да кренем од трећег питања - Па што колега? - Па ето, имам неку тезу, емотивно везан... - Па немојте колега, није ред...-
Лик убеђен да не знам прва два. Исти лик који ме, кад сам био 16. на списку на пријемном за компаративну и ишао реда ради да се жалим (примали 15) питао, "а ви сте тај, чудили смо се вашем писменом, реците ми ко вам је био веза кад сте овако добро написали?" па се сјебао кад сам рекао да не знам никога у НС, камо ли да имам везу на факултету... Он је мене заборавио, ја њега нисам ;)

Лм, почнем редом, Декамерон, испричам, он се сјебе. Па ето, сад му криво што је хтео да ме провери, мислио је да се извлачим кад оно ја знам, баш му жао... желим ли да прескочим друго па идем на "оно своје" - Реко', професоре, сва три су моја, идемо редом. Каже он, па неће бити времена, свако питање по 5 минута, ја одговорим да ћу некако угурати и причам Вертера. Заборавио сам како се Алберт зове, али у суштини и то сам знао јако добро, сваку тврдњу поткрепио текстом, анализирао, бла, бла...
Долази треће, и ја износим своју тезу да је Злочин и казна парафраза Новог завета, Раскољников жртва типа Исуса, која треба кроз саживљавање са мучеником да спаси посматрача/читаоца, правим паралеле за разне делове, наводим - он ћути, зинуо човек. Завршим, каже, "добро Вам је ово колега". Реко' ја се плашио да не испадне смешно - каже он, могло је да сте само лупили, али сте поткрепили, стварно оригинално и занимљиво, најпријатније изненађење у неких 10 година... (контам ето мени 10-ке изгледа...)
Асистент, који није никога ништа питао, пита - па ви онда тврдите да је Библија трагедија. И ту ја њему објасним да не тврдим, него да је Исус трагичан лик по свим особинама. Па ће он опет, -али он ускрсне- па ја опет се вратим на већ речено, да је и Раскољников васкрсао кад је пао на колена, заплакао... Ништа није буквално, је ли... И он клима главом, ћути. Профа клима главом, ћути и он. Реко', то је то. Кад ће асистент - а јесте читали "Негативни јунак" ДР Милошевића. И ја кажем да нисам, откуд знам, могу ме опет нешто ту питати, а нисам стигао стварно. И каже профа - мора бити објективан, јесам све знао, али без литературе не може 10, иначе он не би ни питао то и дао би ми 10, али кад је већ питао асистент и кад сам рекао да нисам... Мора бити објективан. Ја кажем слободно, покупим индекс са деветком и одем.

Са или без шифре

Нађем се на пољопривредном са Ћимоксем, он каже - сутра ми је дипломски, мораш остати. Зове кум - сад кад си положио мораш доћи на славу. Реко', људи, немојте ме... Али нема шансе. И тако падне одлука - ако може да се преспава код Швабе још једну ноћ, остајем на дипломском па после тога палим за Шабац на славу. И одемо Ћ. и ја до Матице, он се раније распитао како треба да изгледа рукопис кад се предаје - између осталог потписан - а свуда на нету пише да су људи слали под шифром, званичног текста конкурса нема нигде - ми тамо, каже госпођа, "да, да, све је у реду, ко ће касније јурити ко је под којом шифром, а и тако сте сви непознати, то је прва књига, бла, бла..." резултати у средствима јавног информисања, не пре априла... Реко' супер. Две муве једним ударцем.

Уђем на петицу, за Клису - нека риба иста, али иста колегиница Драгана са факса, али сконтам да није она. Па опет, док сам ја сконтао, мало сам се био загледао, довољно да она погрешно схвати, осмехне се, спусти главу, мало поцрвени... Јбг, шта је ту је, а и гужва у бусу, морао сам стајати одмах поред ње. Упадне бус у гужву - миц по миц сат времена до моста, на мосту плавци нас врате, саобраћајна несрећа, камиони, не може се проћи, а она мене пита - Шта је то, шта се дешава? - ја сам као био мало испред, и слушао кад је возач причао са цајканом кроз прозор. Лепо кажем, сконтам да смо заглавили, скинем јакну, пробам да се не нервирам, размислим да кренем пешке, можда зовнем и њу... Возач окрене на руту кеца, паралелно, други мост - и заглави се у месту, тамо на Салајци, код продавнице лампи. Ја изађем, бацим руксак на асвалт, обучем јакну, покупим руксак, и оплетем на Клису пешке. Нема пуно, јбг, сат, сат ипо на испод нуле.

Корњача и зец


И тако ја пешачим, ставио слушке и трудим се да не умрем од зиме, или да у блату без тротоара се не оклизнем и не паднем под точкове неког шлепера у колони која стоји (имам слике на мобилном, али не могу да их пребацим, шта да кажем) кад после пола сата, моја петица избија однекуд преко паркинга из паралелне улице. Погледам, кад она риба ме видела, насмеје се, махне. Ја одмахнем, прођем поред њих, сконтам да нема шансе да се укључе у колону још пола сата, наставим, пређем мост, две - три споредне улице, кад ето буса, колона се разбија, опет стају мало испред мене, она опет маше и смеје се. Ту је бус скренуо назад десно и више га нисам видео. Ја све контам, овој се баш шетало самном, али шта знам где живи, глупаво да је зовем, па се испостави да иде краће, или 3x даље него ја, шта онда... А и хладно... И наставим, прођем цркву, кад - она из супротног смера, сретнемо се ту у улици. "Како си ти дошао пре мене?", чујем скидајући слушалице. И упознамо се, покаже ми где живи, ово, оно - Да сам ја знала да ти идеш ту, могла сам сићи да идемо пешке, упознамо се, причамо... Ја се смрзао, не стоји ми се више, причамо бар 3-5 минута у месту. Насмејем се, избацим своју већ увежбану фразу "Е, па ко ти је крив"? кажем ћао и окренем се и одем у кућу.

Ово није унапред договорено

Ујутро једва некако добауљам на време до пољопривредног, нађем Ћимокса, дође маса (родитељи, рођаци углавном и пар најбољих пријатеља), отворе салу, дипломски. Мислим, глупост. Комисија чита нека срања што је још Титова администрација састављала, он држи предавање које мора да уклопи у 15 минута (???) они се повуку и као, честитамо 10. Искрено, ја јесам све лепо схватио што је он причао о тим сушарама за вође, променама особина крушке сорте Вилијем при комбинованом сушењу, али... Питања која су професори постављали су више реклама за њихове приватне послове него иоле везана за сам рад, а уопште нису ни слушали одговоре, већ је све ту реда ради, зато што тако треба...
Ако неком треба дипломирани инжињер механизације са годином дана праксе на сецкању и сушењу воћа - цимајте га ;)


После сам само честитао, нисам остао ни на закусци, отрчао да депонујем скрипте код неких другова успут и на аутобуску - правац Шабац, преко Иришког венца. Горе пут чист, али около снег, снег и још снега. Стигнем на време, кум ме дочека са неким другом, и као, шетамо кроз град па ћемо до њега касније. Тај друг тражио звучнике, и сат неки да купи. Звучнике је купио, сат није. На крају узели такси и искотрљамо се у кућу, а он ће "Има да се одушевиш куме, знаш какав је добар димљени шаран" -Какав шаран? -Па посна слава! Одмах сам се сетио Дуда... Јбт, мука. Али шта да се ради, присилно сам постио 2 дана.

Свети Никола

Ту кум узме и направи прженице на масти, јер канда не пости дан пре славе, једемо, мало спремали по кући, причали, тамо-вамо, на спавање тек у 3. Ја већ навикао код Швабе око 12-1 да легнем. Ујутро нас буди у 6 да идемо у цркву сви, овај друг и ја искулирамо. Иначе, тај лик је спавао горе, ја доле (кревети на спрат) а кум на поду поред нас, јер човек нема више места. Смрзао сам се, нема грејања. У другој соби исто 2 кревета, баба и мала сестра на једном, сестра на другом, кева у приземљу на каучу... Ћале му негде на граници Русије и Украјине, у камиону, чека прелазак границе...
И ту смо доручковали, причали, ишли по пиће за госте, седели док није прошао ручак, сметали више него што смо били од користи, и после ручка побегнемо тај његов друг и ја на аутобуску иако нас је кум задржавао да останемо још један дан, у 5 смо имали бус обојица, он за Љубовију, ја за Београд, а Шеки ме чекао, јер још док сам ишао за Шабац, сетио сам се да сам њему обећао доћи чим положим испит, а и Воја ме звао у СК да навратим, Ирис хтела да ме упозна, ма свашта... Фрка је што сам се смрзао чекајући бус, овај за БГ каснио више од пола сата. На крају срећно дођем, напустим возило, пешке прођем испод Бранковог, па уз степенице, до калиша и Кнез Михајлове, и ударим десно, према Коњу, ту је био договор, у 8.

Београд


Јавим се Егзекјушнеру, Полару и Сестри, али први није био у БГ, други и трећа имали обавезе, па оставим виђење са њима за сутра, у и онако нагуран распоред. План је био да у 15 часова већ напустим Београд. Нађем се са Шекијем, којем сам још годину дана раније, кад сам последњи пут био у БГ, на сајму књига, обећао да ћу доћи да видим његов стан, преспавам, да се испричамо... Лепо ме човек дочекао, нема шта. Као и куму, и њему сам донео флашу црног вина, али не због славе, већ оно, идем му први пут у кућу, и те форе. Онда смо наручили на Донеси две пице, и добили 4 палачинке бесплатно, а он направио супу, и јели, причали, оставио ја поруку на СК форуму да сам у БГ и да ме упуте како да нађем редакцију... Назовемо Бакија да честитамо и њему славу, кад он почне да инсиситира да останем још један дан, ето њега сутра, могу и код њега да преспавам... Јбт, све контам, откуд ја овако популаран, али хајде, како одбити људе? И кажем, нешто ћемо договорити.

Ујутро устанемо, доручак и све, у 3 сата ме остави Шеки испред зграде Политике, и оде да држи предавања (ради као асистент на математичком) и покупи Баки, па уђемо горе. Е то је била фора. Свет Компјутера је на истом спрату где и Забавник, а нико од админа са форума није био ту одмах. Тихомир нас увео у канцеларију (успут смо видели уживо Alien VS Predator кућиште и разне друге ствари) и рекао да не дирамо хардвер (ко ли је био пре па дирао, кад морају да опомињу људе?), и ту смо сачекали Воју, који се појавио за који минут, насмејан, задихан... Поправљао неки релеј ТВ Политика :)


Лик је легенда овако, и испричали смо се поштено, једно сат ипо најмање, од форумских ствари преко радних акција у Македонији у давна времена... Касније нас је испратио, и одемо Баки и ја до Теразија да посетимо банкомат, почело да нестаје пара, а треба купити карту сутрадан. Ту се јави Ирис, и договоримо се да негде седнемо па јој кажемо где смо. И Баки се сети неког места, где је хтео да упадне са рибом, али никад није, и као да видимо то. Одемо тамо (споредна код Сервантеса и чесме, из Кнез Михајлове) и седнемо, гледам - све девојке у паровима, да смо у НС одавно бих закључио да је неки геј бар, али шта знам, можда је у БГ таква мода, да седе по две рибе, гледају једна другој у шољу, шапућу на увце... ЛМ, контактирам опет пар људи, од свих њих појави се Ирис само, и то пар минута након што је Баки отишао (од није асистент, али је демонстратор). Једна, али вредна, одмах да кажем, одушевила ме скроз. Иначе не волим уопште да упознајем нове људе, стално ме јуре неки сморови, али она је скроз другачија. Брзо мисли, брзо прича, брзо се смрзава :) Подсетила ме на гомилу угашених шибица у снегу, и једну сјајну жеравицу која топи снег око себе. А и изгледа много боље него на сликама ;) (само се надам да неће читати, да се не утрипује сад)

После 6 се јави Шеки да је завршио и кренемо да се нађемо са њим ту иза ћошка, и онда тако погођена растанком Ирис покуша самоубиство у залеђеној фонтани, све са осмехом. А и тад сам сконтао како је сва мала и слатка, мада никад не бих рекао крхка. Мислим, никад није крила своју висину, само док смо седели уопште се не примети. И стоји јој некако, исто као и то позитивно лудило. Прави малк. Риспект.

Касније сам се нашао са још једним ликом са СК и овог нашег књижевног форума - Младеном, и сели смо у неку крчму, оно - диплома за квалитет услуга још из КСХС, али данас малкице запостављена... Он и Шеки узели по пиво, ја тражио ћевапе и сок од брескве. И онда долази конобар и прави гримасе - бресква? Бреесква? Бреееескваааа? Тако је било и за рачун... Ваљда не знају шта су бресква и рачун... Ту смо се исто испричали бар сат ипо, и поздравили се са њим кад се јавио Баки да је и он слободан опет. На крају смо се окупили сви у Шекијевом стану, гледали Јужни парк, трилогију "Kyle sucks Cartman's balls"... Причали и седели до 3 ујутро... А у 11 сам сео на воз за Нови Сад, и моји другови се решили белаја... за неко време ;)

Дипл.Инг.

Дошао сам у Нови у неком полусну, опет ме дочекао Ћимокс, отишли смо мало кроз град, купио сам му Лоркине песме као поклон што је дипломирао, ручали код њега, и ја потврдио карту за Сомбор, а он купио себи једну, да дође мало код мене и промени средину...

Све би то било супер да карта није 500+ повратна и 600+ у једном правцу, а утрчи гомила клинаца са месечним (која не покрива резервацију седишта, јелте, а и путују само до прве или друге станице) и онда 17 људи са картама за баш тај бус стоји, јер су старији па се не гурају на вратима, а дечица средњошколци се рашире, и онда још поваде мобилне и свако одврне свој народњак...


Свађао сам се једно 3 минутa са кондуктером Севертранса како је требао прво да пусти само људе са картом која има резервацију седишта, али лика је тако болело уво да сам одустао...

На крају дођем кући, и схватим да немам нет - моји нису уплатили пре 20. и истекао адсл... И тако, тек у суботу сам дошао на нет, и ево данас у 15h испратио Ћимокса на бус, па ухватио времена да куцкам, док није дошао опет комшија Ивица да му поправљам нешто на лаптопу...

Ух... :)
Једва написао, сморио се тражећи има ли грешака, и на крају их оставио...
Ко је дошао до'вде редом, свака му дала...

Posted in Под: Живот 1 коментара Написао Walker у 6:00 PM

Седим и читам "Злочин и казна" за светску књижевност. Једна по једна, прошле су и "Моби Дик", "Обломов", "Хамлет", ... Превише Руса за мој укус у избору, али хајде. И сад посматрам своју ситуацију. Сконтао сам књигу давно пре осамдесете стране. Довољно да причам о њој сатима ако добијем то питање. Шта да радим? Да је оставим и читам следећу, и тако покријем шири range, или да је читам до краја иако баш и не морам, и ризикујем да добијем питање о некој коју нисам прочитао, а могао сам...
За сад одлучујем да "не убијем бабу", дакле, читам све редом, па колико стигнем.

Мало сам шетао, од 21 до 22, обишао пола града. То само говори, унаточ томе да сам ја потпуно ван форме, да је ово мали град. Јако мали, површински.

Био сам у четвртак до Новог Сада инкогнито, нисам хтео ником да се јављам, ишао да пријавим испит. И наравно, како је индекс био код друга, морао сам да се јавим њему и останем на ручку, па сам срео код спенса још једног друга, па сам завршио код трећег где је дошао четврти...

И сад седим за компјутером, куцкам, и све некако отежем, а Раскољников се мучи тамо за другим столом, испод лампе, и он је гладан, а и ја сам, и боље да нешто поједем пре него што наставим да га посматрам како се пати...

Шта каже, "сиротиња није срамотна, али беда, беда убија човека..."
А човек је само жртва. Типичан трагични јунак, тиме тежи по литературу јер и сам схвата да нема излаза, да га нешто гура у пропаст, коју не жели. Достојевски га је, ваљда читајући Аристотела, разапео на крст за спас свих нас, постижући ту неку верзију античке катарзе у овој романескној трагедији... Ах, животе, пролупао сам...

Posted in Под: Живот 7 коментара Написао Walker у 10:58 PM

Разговарам малопре са другом телефоном, и пита ме он, што не бих дошао у Нови Сад за Нову годину, има он празну собу, ићи ћемо на трг, окупити неко друштво, ићи негде... Ја кажем да нисам размишљао о томе (мада теоретски, и јесте већ време да се размишља) али да звучи ок... Стварно немам појма хоћу ли бити жив до Нове године, али сад не могу да престанем да се смејем - ја размишљам по цео дан о свакаквим глупостима, а онда ме лик назове и каже, дођи за Нову годину. Еј, Нову годину! :D

Posted in Под: Живот 0 коментара Написао Walker у 11:06 PM