Кад је била актуелна прича око рушења куће Вељка Петровића, највише сам се плашио да ће на томе остати - на рушењу. Jесте све то лепо - приватник, обећао нову, "исту" до улице, да врати таблу са ознаком - и контам, не исплати му се да сруши а ништа не изгради, али данас су свакаква времена, људи одустају од рођених кућа камо ли од Вељкове... Али ево, од ока, овако незавршену, рекао бих да личи... Отприлике то је та висина, тај број прозора, облик... Додуше све зависи од фасаде и завршних радова, али изгледа да човек држи реч.
Сад кад би отворио једну бар просторију, и у сарадњи са историчарима којих има на претек средио то како треба, наплаћивао улаз један дан недељно (нема потребе да тако нешто ради сваки дан, светска пракса) и ставио тројезичну презентацију на интернет... Имао би лепу заоставштину иза себе, чак и ако није Вељко сам...
Гледао сам неки коментар и сконтао да је мој цртани филм о оперативним системима прегледан преко 3000 пута. Није то лоше, кад погледам да ни један од претходних није ни близу те цифре...
Друго, GW слави три године. Три пута узастопно сам био трећи у тркању оних котрљана, и добио некако 10 победничких жетона, извукао једну ватрену воду, напио се (не ја, него лик) и све на екрану постало сепиа, замуљало се гадно, ни патуљачка пива нису равна овоме...
Треће, био сам са Бакијем на некој tribute to Ramones свирци, и нико од нас није сконтао да је гитариста наша генерација из гимназије, то су нам рекли касније на улици. Штета што су у 2 прекинули све, па се завршило већ у 2.20... Глупост...
Падне ми на памет да седнем и погледам свих 6 филмова за редом. Не могу да се начудим какво је то срање. Кад сам био клинац обожавао сам Star Wars. Сад гледам, све је уништено, ништа више није остало...
Пре свега, нова три филма су очај. Светлосне сабље изгледају као пластичне цеви, док су старе, ручно доцртаване на фрејмове, са свим оним нетачностима и подрхтавањима од фрејма до фрејма - изгледале реалније, као необуздана енергија. Ко каже да од вишка (технологије) глава не боли... Да не говорим да је цела "прича" могла да стане у један филм од 2 сата... До старих нисам ни дошао, све се плашим да ми се сећања не униште до краја...
А цела прича је тотално водена и незанимљива, у поређењу са огромном и епском причом иза првог KOTOR-a, саге о херојству и паду Ревана, његовом повратку на светлу страну и победи над самим собом и целом Sith империјом...
У суштини, срећа је што нема баш-баш добре Star Trek игре... ;)
Пробудим се ја тако, кућа мирна, све тихо. Доручкујем, седнем за комп - мирно, само 12 људи online у Pidgin-у. Троје ме цимну, двоје одмах повежем да међусобно причају, један оде у швалерацију... Тишина... Прво се збуним, али онда проверим датум и видим да је субота вече, а изгледа киша пљушти само овде, остатак државе је напољу - супер...
Мобилни није зазвонио данима, нико не шаље порукице, не вибрира, не пишти и не дречи - уопште гледано, откако сам га искључио пре неколико дана потпуно сам се опустио, одморио и уживам...
Шта значи писати на енглеском, макар и не владати језиком најбоље, и релативно гледано, бити неписмен. Мој блог о играма за компјутер, који има укупно 14 текстова, од тога само 4 рецензије, 3 подсећања на старије игре и опис 2 алатке за играње на широком екрану - овог месеца има више посета него овај блог који управо читате, који постоји од 2004. године. 90% те публике долази путем разних кључних речи преко гугла. 9% долази преко гугловог претраживача слика. 1% са неких других претраживача и сајтова који линкују тај блог.
Чињеница да писати ћирилицом значи аутоматски изгубити кључне речи које би потенцијално стајале у наслову, све оне (99%) људе којима неће пасти на памет да нешто куцају на гуглу ћирилицом пре него ударе ентер, ... али кад се погледа реално, и боље је тако, јер је ово мој лични блог који и није намењен освајању света :)
Па ипак је занимљиво да нешто што постоји тек од новембра може да покупи толико велики део колача на гуглу...
Четврти дан. Данас сам много лакше истрчао, и мање се "истрошио". Можда је у питању промена руте, трчао сам према Селенчи и поред парка на булевару, мада сам приметио да бих можда могао да трчим на теренима Соколског дома (бивши дом партизана) јер су пре подне празни, нема неких тренинга или шта већ уопште буде ту... Видећу... Данас сам такође први пут нешто мало јео пре трчања (пола сата пре, нисам имао времена да једем сат, сат ипо раније како правила налажу) али сам прави доручак ипак оставио за после туширања, док гледам кулинарске мајсторије Декија и оног водитеља што трипује да је духовит док прича са тродимензионалним ликом по имену Ћуфта... РТС1 и даље увијен у снег, као и обично кад га уопште има, а чујем од људи да су и БГ и НС данима под ударом пљускова. Срећом, овде је суво, иако доста хладно и ветровито.
Контам, да ме успут негде види разредна из средње, на лицу места би ме ухватила за руку и одвела на стрељање... Ја сам 4 године био онај што је седео у свлачионици на киши или причао вицеве испред исте на сунцу... Салу изнутра сам видео само док се дерала на нас што немамо опрему... Или смо болесни... Или се нисмо појавили на контролном из нечега... Једино сам знао да напољу играм ретко баскет лети, или фудбал зими по снегу... И то је то...
А сад трчим из забаве... хехе... Наравно, 5 км пешачења свако вече је и даље главна забава, ово је само успут...
Малопре сам се вратио из шетње, и видим да се на телевизији не спомиње, али и у Сомбору су средњошколци прохујали центром, испаљујући ракете (једна је слетела на кров "српске читаонице" али срећом без последица) и узвикујући пароле "Косово је србија", али и веома ружну "идите из Србије", па се питам коме је намењена та друга, онима који су отишли или онима који немају пара да оду...
Све у свему, не видим разлику између '41. и 2008. што се тиче поставке ситуације - пакт који нуди сигурност уз одрицања, или марширање около уз "Боље гроб..." пароле, с тим што су ови јадни људи најмање 3 пута у 100 година изабрали гроб и ништа нису постигли осим сопствене смрти...
Надам се само да се неће поновити '41. или '91. јер све ово јако личи на то, једни прогласе независност, други унутар тога прогласе непризнавање, онда ови кажу "Ма шта ви..."
Ко спава на сену треба да се плаши варница. Где ми спавамо ноћас? Или наредних година...
Управо сам дошао до једног крајње баналног закључка који јеso damn true - већ сам га се делимично дотицао у неким песмама раније - али формулација, тако проста, је до сад остала неизречена:
Нада покреће свет.
Ништа друго. Ништа више. То је то. Сви циљеви, планови, све је унапред осуђено без наде. Нико ништа не би радио, нити покушавао. Звучи тако једноставно, свакодневно, непотребно за нагласити, али кад се нагласи, БУМ, колико је то заправо важна чињеница. Можеш једном мисли да покренеш или зауставиш круг људи, град, државу, цео свет... Дај им или одузми наду... а они који остану без наде су мртви одавно, чак и ако то не знају...
Да не буде сад да измишљам топлу воду, не трипујем се да сам одједном филозоф, чисто размишљам нешто на глас...
Како сам прошле године успешно заборавио 2 најважнија рођендана која сам требао да честитам (мојих кумова - обојице!) ове сам одлучио да обратим пажњу на разне "римајндере". Прошле сам се ослањао на гуглов календар, али ни он није свемоћан, и подложан је грешкама - људским :)
Углавном, посматрам страницу са рођенданима на facebook-у и смејем се. Цела моја генерација пуни 25 ових дана, разбацано по месецима горе-доле по страници. Сећам се кад смо сви пунили 18, у средњој, па је сваког месеца било 3-4 журке за "осамнаести" и друштво се само селило са једне локације на другу а забава није стајала...
И онда сконтам међу нама маторима (од нас ~25, преко Вас од ~27 до оних девојчица ситних што намерно више не остављају годину па се само дан види) гомилу клинаца који ове године пуне тек ~20, 21, 23... И стално су ту, проверавају, чекају, флертују, оцењују, продају...
И сетим се, како је било лепо кад сам ја био млад. Па ми смо тад радили свашта. "Као" смо ишли на факс, али смо лутали градом до зоре. Свако вече се седело код некога и зезало уз музику, фудбал, причу... Али дефинитивно нисмо висили по цео дан на facebooku, а не висимо ни сад... тек по мало...
Идем ја напоље, где је хладно и мрачно... а вама препоручујем 200 Degrees - The Darkness.
Узмем јутрос мобилни и обришем преко десет девојака из именика. Не, ово није "ја сам фрајер и курчим се" фора, у питању су колегинице са факултета, и ни са једном од њих нисам имао ништа. Ваљда су зато толико дуго и потрајале у именику...
Једноставно, погледам, и имам гомилу бројева људи које ја више никада нећу звати, нити ће они мене. Поред њих десетак био је ту и један једини мушкарац - неки Бојан што сређује абонентске, а чији број сам покупио од другове другарице друга, кад је требало мом цимеру својевремено да се прехрани или умре. Умро је. Али ове гледам - ова се удала и има дете, ова има дете али се није удала, ова је дипломирала и кажу отишла негде у централну Србију, ову сигурно нећу звати никада, са овом сам се чуо последњи пут пре 3 године...
Да, ретко ми падне на памет да очистим именик, али ипак то чешће урадим него други људи. Један од мојих блиских пријатеља има бројеве телефона свих људи које је икад уписао у именик, као, никад не знаш кад ће затребати. Ма брате, ако ми неко са ким се нисам чуо годину дана затреба, онда стварно... Боље да га ни тад не чујем...
Опет се враћам на то - ја сам некада давно стварно био у контакту са тим људима. Звучи крајње невероватно, гледајући имена странаца на екрану, али некада смо седели у групама од 2-20 после предавања, дерали се преко столова јер нисмо чули ништа од музике, виђали се сваког дана, по цео проклети дан... И онда ништа. Остарили, постали "трећа", проредили посете факсу. Постали "четврта" и виђали се једном до два пута недељно, и тад само оне који се појаве, ако је лепо време. Ја први нисам био на 90% од оних 6-7 предавања недељно у четвртој. А онда, апсолвенти...
У контакту сам додуше са једно 6-7 људи са факултета, а само са једном особом у блиском контакту, да се каже да смо "на старом". Кад погледам и старе другове, цимере, и све остале из тог доба који немају везе са мојим факсом - од преко 20 људи са којима сам редовно гледао утакмице, организовао журке, седео по целу ноћ, дерао се уз гитару, причао, правио разна срања... У контакту сам са можда 4 човека. Више може бити, мање није, да не претерујем. Један се замало оженио прошле године, други сад очекује дете. Не знам шта су сви пукли око те деце, али хајд'.
Од средњошколских другова данас виђам само два, а обојица су у Београду, и питање је дана када ће напустити ову јадну државу.
Из основне никог нисам видео годинама. А сви смо обећавали последњи дан да ћемо се окупљати сваких пар година :)
Поента? Немам појма. Пало ми на памет како се сви мењамо, и како ништа не траје, поготово ако се не потрудимо. Мене је очигледно болело уво за све те људе са којима нисам остао у контакту, иначе бих и данас био добар са њима. Али свеједно она особа која сам некада био ја, дружила се са њима и својевремено их је ценила довољно да не устане и оде из њиховог друштва... Ипак, понекад ми падне на памет неко тако леви, са ким никад нисам био посебно близак, и запитам се шта је било од ње или њега. Чуо сам да она ради у соларијуму. Није ме препознала кад смо се видели последњи пут пре 4 године. Њега сам срео на сајму, и добио опкладу да је лик ипак жив. Да га нисам усликао, нико ми не би веровао :D
Јављам се у новој 2008. потпуно освежен, наспаван и презадовољан. Најбољи дочек, малопре причам другарици, у последњих 5-6 година. Супер музика, одлично пробрано друштво, феноменална забава, разнолика храна, доста слаткиша (због којих нисам ни стигао да пробам колаче), тооопло и фино, а и добио сам суперкул столицу са точкићима, ону праву за седење пред компјутером, у мојим омиљеним бојама - црна пластика са плавим јастуцима...
И ево, устанем данас око 4 послеподне, и сконтам да сам добио од деда мраза Биошок, па сам га сад инсталирао и има да га пробам да видим да ли Кузма претерује у хвалоспевима...
И сад баш кажем себи, јако је лепо почело, и нећу да баксузирам и питам се шта ће се лоше десити, није ово прошла година, и биће само лепше и боље, и мени и свима вама... ;)
Дошла је некако глупаво, али одлази на прави начин - Новом годином. Надам се само да ће бити боља од претходне - 2007. нисам скоро ништа урадио, а много ствари сам започео, све раније покренуто није претерано напредовало осим једног сајта, а колекција књига се увећала за бедних 10ак примерака само... И још ме здравље напустило (да куцнем у дрво, сад се стидљиво враћа) да све буде горе... Али покушаћу да издвојим пар ОК момената, светлих тачака...
Иако још нисам дипломирао, што сам могао одавно да ме лоше здравље није спречавало у учењу и уништавало ме психички, ипак сам пришао на 1+дипломски и положио оба испита који су ми били трн у оку, један са оценом 10 а други 9... додуше први у мају а други у децембру... Толико о факултету...
Био сам на кружном путовању (Сомбор - Нови Сад -Шабац - Београд - Нови сад - Сомбор), сад у децембру, што опет, да није проблема са здрављем, не би било врхунац, већ једна од гомиле сличних светлих тачака, али ето, с обзиром да годину дана нисам мрдао из куће практично никуда, ово је било супер... Људи се већ навикли да сам скоро увек на нету јбт...
Компјутер... После 8 година зезања на P2 успео сам да се докопам новије машине, на коју сам страшно поносан, али је још нисам отплатио, и нећу још дуго.
Научио сам да возим мотор, возио ван града, по граду, ... кратко али слатко.
То је то. За годину дана? Па кажем ја, страшно лоша година... Прва ствар коју ћу да урадим после свих празника је да идем напокон код доктора и видим шта ми је... И како да што пре оде далеко од мене...
Синоћ између 23 и 23.30 чујем да неко звони, чујем кеву како устаје из кревета и прича са неким, али се не обазирем, претпостављајући да је неко од комшија. Међутим, бука се наставља, кева зове комшиницу телефоном, прво помислим да је можда њен син дошао па не може да пробуди људе који су већ легли и не може да уђе, али онда неко упада у кућу, дере се. Псује, мушки глас... WTF? Испадам у ходник, кад први комшија, Драго (није ми баш било драго што га видим, али 'ајде) се дере, спомиње "*eбање маме у уста" и разне друге ствари, погледам кеву која га гура напоље преко степеница, питам шта се дешава, стојим спреман да интервенишем, кад оно -
Он је дошао мртав пијан кући после једанест (након што су његова средњошколска деца цео дан пуштала народњаке, јако гласно, чак и за време кућног реда)
Схватио је да му "све цури", да ли стварно или у глави, не знам
Провалио је у наш подрум јер је ту вентил за заједничку воду
Оставио је 6 станова без воде, није могао да сачека 5 минута (ако већ цури, сад је касно, минут горе доле њему ништа не значи) да моја кева јави осталима да "ухвате залихе"...
Сад је 15.27 и још увек нема воде, а смем да се кладим да господин није ни звао мајстора, можда се и не сећа шта је синоћ радио, и да је оставио крв на мојим вратима јер се посекао на браву од подрума док је проваљивао...
И сад контам, како се решити будала? Да сам звао полицију, одвели би га сигурно да преноћи, али потенцијална вода која цури би деловала и на нас, и на комшије са друге стране. Да сам се свађао са њим, "смирио" га, ја бих био будала и гори од њега (пијан је). Пустио сам да вода остане затворена, ризикујући да све остале комшије мени кењају опет (ћале на путу) и добио шта... немам начина да скувам супу, о одласку у купатило макар да се умијем, не смем ни да говорим...
А кад је била '99, његова деца и жена су се крили у том подруму док смо ћале и ја гледали на ХРТ како из Авијана полећу авиони... И шта човек да ради, а нема услова да се одсели, бар док не дипломира и не регулише војску... И препоручујете Чешку сви, а?
Дође кева и каже ми данас - "Јао, замало да купим млеко, пред касом сам се вратила". Ја је погледам, и питам само једну ствар: "Колико млека је било тамо?"
Наиме, испаде да никад толико млека непродатог није видела у продавници на ћошку... Оно што је мене цело време занимало је, кад овако нешто никако не може да упали код нас, што су се сви толико трудили да нас све наговоре да одустанемо унапред...
Крај године се ближи. Неко још увек цврчи, неко скупља зимницу, неко кисели паприке... Ја сам се мало присетио људи на сајту, модератора форума тачније, који су својим примером утицали на све чланове, помагали, били вредни, а никад нису плаћени ни динар за то. Мада опет, не знам ни један домаћи сајт који плаћа модераторе, али оставимо то по страни.
Сви модератори на форуму су добили e-mail адресу и календар, у сарадњи са google сервисима. Адресе су и раније нуђене свим члановима, али није велики број додељен...
Друго, модератор(ка) која је по мом мишљењу највише допринела раду форума у протеклој години, добила је Skype-Out ваучер...
Знам, није ништа посебно, али шта да се ради, ја сам студент, они су студенти или углавном млади људи, биће боље једног дана...
У новембру морам да положим светску. Некако. Елем, читам, припремам се, али имам и доста нерешених питања на основу којих градим ставове супротне устоличеној критици и који би ме могли коштати испита, али спреман сам да их браним док ми неко не докаже супротно.
Албер Ками, Странац, на пример...
Имам само једно питање - зашто свака критика, предговор, поговор и свако тумачење упорно инсистирају на чињеници да је Мерсо погубљен? Где то тачно пише у тексту? Можда сам ја ћорав, али прочитао сам књигу 2x и нисам нашао да негде пише да је он погубљен, чак никакве вести о његовој молби за помиловање се не описују, само да још није дошао одговор, и да дан погубљења наступа...
Чак шта више, после "врхунца дела" у ћелији са свештеником, није ми јасно зашто је уопште важно да ли ће након краја романа и бити погубљен или неће, какве везе има?
Да ли очекујем одговор? Па не баш... Само размишљам "наблог"...
Питам се да ли би ми пре 5 година ова књига и њен јунак били овако смешни као данас, или бих саосећао са његовим болом и навијао за њега. Сад ми је више - "Ко због жене умире и не заслужује да живи"... Морам вечерас да седнем и прочитам Странца, он је увек био лик :)
Пријава испита је 5-11. новембра, цена једног 1000 динара. Како могу да пријавим само један, јер остали имају писмену компоненту и не могу да се пријаве у апсолвентском року, уштедећу, али ће се време до краја продужити вештачки... Правила, да би ме удавила...
Интернет нешто зеза, изгледа пуца secondary DNS повремено. У недељу пре подне није било сатима интернета из истог разлога. Назовем 2 друга у Новом Саду који су код истог провајдера - ни њима не ради. Данас ми дође тек одговор од подршке, кажу, колико они виде, интернет тренутно ради нормално... Ради сад, 24 сата касније :)
Ал' зато кад ради, ради (163.71 forceware whql, званични сајт)...
Само кад се сетим јануара 2000. када сам гледао у 250-333 bps download и надао се да неће пући веза у наредних пола сата једно три пута... Једном је скочило на 1.2 kb и нико ми није веровао да се то стварно десило... Јесте, ПТТ тад и никад више :)
Ево већ три дана после доручка шетам. Сомбор можда није Нови Сад (па не могу да изађем ноћу око 4 ујутро јер нема осветљења а зезнуто је ако у мраку нагазиш неког од стотина паса луталица који спавају на све стране) али је Walker остао Walker. Само нема ни довољно простора да се прошета, па су моје туре од 3 сата и 20 километара спале на пола сата... Јуче сам био до Мостонге, вратио се Апатинским до семафора и отишао некаквом обилазницом до дома пензионера и булевара на Селенчи, вратио се до центра... Данас сам ишао поред ватрогасног до паркића на Првомајском, па до Филипа Кљајића и назад до кружног тока... Искрено, не знам ни куда да идем, то је тих пар занимљивих улица...
Иначе, видео сам фијакер са две девојке смрзнуте, и пала ми је идеја - како би било супер имати такси службу која би имала затворене кочије оне црне као из Лондонских магловитих сцена из филмова, једнопрег, кочијаш напред горе седи на крову, црни цилиндри и полуцилиндри на главама... Мислим, мрак и магла су већ исти... А и привукло би туристе...
Прошло је нешто више од 24 сата како сам поставио нови изглед за сајт - зовем га "једноставни зимски 3 кулумне" зато што нема никакве графике и скроз је једноставан, у бојама зимске идиле и пуно снега, а има 3 колумне... Што је ових дана још увек реткост на блогеру... Питам се зашто не убаце неке такве изгледе у могућност директног избора, већ сами морамо да се мучимо... Јуче сам заспао тек после 17, након целог дана и ноћи уз компјутер. Радио сам на 2 пројекта, који можда једног дана буду нешто вредели. Све што радим има само потенцијал да буде "супер" тек за 5-10 година... Неко би рекао да сам луд и живим у свету маште, ја то видим као инвестицију у будућност... Уосталом, да ли би било занимљивије другачије, да су резултати видљиви одмах? Гледам то као школовање - уписујете основну, треба да траје осам неизвесних година, немате појма где и какви ћете испасти на крају, а тек онда долази средња... Колико би било глупаво да попијете таблету са седам година и останете без свих оних искустава само зарад инстантног знања?
А што се тиче доктора, не могу да се откинем, немогуће је колико добрих, и одлично разрађених идеја имају ти сценаристи. Од јурњаве за "духовима" са Дикенсом, преко хуманизованог Далека, до нано-доктора у сред рата за Британију...
Идем да доручкујем нешто па да видим шта ћу данас да радим. Можда да потражим празне дискове опет...
Copyright 2004-2008. Никола Буљ (Walker) - Не могу бити сматран за било какву потенцијалну штету насталу (у вашој глави, рачунару или животу) услед читања овог блога. Оригинални Hello Wiki дизајн урадио Fen, a блог покреће Blogger систем.
