Још један занимљив начин начин да се лепо искористи блог машина смислио је Срђан. Њему је wordpress послужио као cms за брзу и лаку израду сајта од 6 страница који је у целости - оглас за продају куће. На питање како је дошао до тога, рекао је једноставно
Лакше ми је дати оглас "Продајем кућу па адреса сајта" него неки други.
Искрено мислим да идеја није лоша, и да се на једном мини сајту може боље представити производ него у бесплатном малом огласу, али не верујем да ће неко сад да направи каталог оваквих огласа са гомилом линкова у разним категоријама...
А ако неко жели да купи кућу, нека погледа овај... блоглас...
Ако Вам није јасно шта је ово, прочитајте први пост из овог низа, Креативно писање 01. Ако желите да видите шта је Ранко написао до овог трена (почели смо у понедељак званично) погледајте ово и ово.
А сад, оно што сам ја написао (користећи AbiWord, најбољи брзопотезни "еволвер" за сваког писца):
Na početku beše mrak. Gadan, crn, neproziran mrak početka. Ništa drugo nije ni postojalo, ili se bar nije videlo. A ona je krenulo da sviće...
Da bi se razumelo kakav je zapravo ovaj mrak bio, morate da shvatite kako je to videti mrak očima gavrana. Usamljenog crnog komadića mraka izgubljenog u rukama olujnog vetra iznad snegom zavejanih vrhova kamen-doma, smrznutog, očajnog, i nadasve iznerviranog što su ga iz kreveta javne kuće izbacili pre zore, onako mrtvog pijanog i potpuno dezorjentisanog. Neko vreme je samo treptao izgubljeno, ne razlikujući početak sebe od kraja mraka, a onda su se vrata iza njega otvorila i toplota iznutra, pomešana sa mirisom masnog pretopa koji je kapao iz lepinje sa komadičima mesa koju je neka mušterija stiskala u promrzlim šakama, udarila ga je pravo u leđa zajedno sa njegovim otrcanim koferom koji je mala Mjurijel bacila za njim. "Sledeći put kad ne budeš mogao da platiš Antone, završićeš u lepinji!", prosiktala je, dok je njena bela koža u ljubavnom zanosu sa uvek mladim vetrom ubrzano rumenela od stida pred zavodnikom, a onda ogrnula pleteni ogrtač, pljunula sušičavu krv u sneg koji je zameo vrata, i nestala uz tresak vrata koji je oborio nanose sa krova pravo na našeg malog junaka. Negde ispod sve te beline, on je opsovao na sav glas, ali niko ga nije čuo osim snega, i možda vetra, ali vetar se samo ludački smejao urličući iznad krovova malog sela ugnežđenog na Prevoju četiri žene, između dve palisade od visokih drvenih greda, istesanih ko zna kad i od kakvog drveta, i premazanih katranom pri vrhu neravnomerno, kao da je onaj koji je taj posao obavljao za kuću, više virio odozgo kroz prozore nego pazio šta radi. Anton se polako iskobeljao iz snega, otresao perje i pokušao da ga namesti kljunom, uzeo svoj kofer i dogegao do ivice klisure, popularne "terase" kako su je zvali iako niko nikad nije sedeo na njoj pod suncobranom sa nogama u lavoru, ili uopšte niko nikad nije sedeo, a onda pogledao dole u mrak i više za sebe promrmljao kako samo budale lete po ovakvom vremenu. Okrenuo se još jednom i sa tihim bolom u grudima pogledao zamandaljene prozore između čijih dasaka je probijala svetlost i sa njom toplota, a onda otpuhnuo pobeđeno i bacio se dole. Posle dva zamaha krila se vratio, i pljunuo jednom na kuću, čisto da ne ode dužan. Nije Anton bio jedina mušterija koja nije plaćala baš svaki put, mnogi hrabri patuljci su dolazili "na crtu", jer kuća je bila opšte poznato mesto za grejanje u hladnim zimskim danima u snežnim bespućima kamen-doma, pogotovo gornjih krajeva, kud je prolazio stari drum za istok. Mala Mjurijel je razvila lep posao tu na raskršću, jer je svaki putnik morao proći kroz prevoj četiri žene, nazvan tako po njenim devojkama koje su sa osmehom dočekivale i one koji nikakvog posla istočnije od kuće nisu imali. Važno je samo da džep zveči, ona bi govorila svojim devojkama, a baš tako je i Anton nekoliko puta omrstio brk za džabe - džep zveči, ali kad dođe vreme da se plati, ispostavi se da ne zveče parice već ključevi. Ovo mu je doduše prvi put da je završio u snegu, i to taman kad je onako ugrejan i sanjiv, tek sklopio oči na tren, ni zaspati stigao nije. Vratiće se on. To je sigurno. Svi šverceri se uvek vraćaju u kamen-dom, pa i u malu kuću na zavejanom prevoju. To je pre običaj nego želja. Uostalom, gde bi pre pošten švercer saznao ko, šta, gde, kada i kako, ako ne baš tu.
Vetar ga je više nosio nego što je leteo, i kljun nije mogao da otvori poslednjih pet minuta najmanje, ali nije odustajao, i mislio je da maše krilima, iako nije mogao biti siguran. Negde u podsvesti je osetio da se sa istoka širi mrljica nadolazećeg jutra, i to ga je podsetilo da treba da skrene desno, iako u mraku desno nije postojalo, ali nekud je morao da skrene i desno je zvučalo dobro koliko i bilo šta drugo, pa je počeo da mlati jednim krilom brže nego drugim i da se sav uvija kao zmija kakva, ili je bar on tako mislio dok zapravo nije radio ništa. Onda se probudio i shvatio da je još uvek u snegu, tamo ispred vrata, i nije imao pojma koliko dugo leži tu zatrpan i je li već umro, ali odlučio je da je previše dangubio. ustao je, otresao sneg, uzeo svoj kofer i oteturao se, posrćući mnogo više nego u snu, do ivice stene, opsovao tiho i bacio se dole. Dva zamaha krilima kasnije, preleteo je iznad krova i pljunuo odozgo na kuću. Taj deo sna mu se svideo.
Nešto niže niz surovo stenje kud se stidljivo migoljio rukom usečen put ni izbliza još nije smrdelo na zoru, i samo treperava svetlost sveća na malim, okruglim prozorima niskih kamenih kuća u selu Sač, nazvanom tako zbog oblika krovova na tim istim kućama koje su bile arhitektosnki ponos njegovih stanovnika, odavala je putniku namerniku da tu negde ima života, i možda toplote. Bilo je, ali samo unutra, gde su u zidanim kaminima gorele hrastova klade uz veselo pucketanje i patuljačka deca spavala u krug uz zidove. Većina stanovnika sela je zapravo spavala, ali ne svi, nikad svi. Tu ne računamo stražare, koji nikad nisu spavali, osim kad su mrtvi pijani, ili stvarno mrtvi, ali onda su više mrtvi nego što spavaju, a u zavisnosti od sopstvene filozofije, svaki će čitalac sam odlučiti da li mrtav stražar spava ili ne, već na retke mrljice u mraku koje je samo pokret odavao izoštrenom oku. Kroz sneg koji je vejao tiho u mrklom mraku jedna nejasna silueta se približavala sporo jednoj većoj, reklo bi se najvećoj kući u selu, ali više duguljastoj nego okrugloj, i previsokoj da bi uopšte bila kuća. Onda se začula tiha psovka, pa još jedna, i nakon dve varnice, i "ispade, mater mu...", te nekog čudnog zvuka koji je podsećao na mlinski točak u kakvoj vodenici, planula je baklja, stidljivo, i silueta preraste u nabijenog patuljka ogrnutog u kožni mantil sa dosta vunenih džempera ispod. Podigao je baklju u vazduh i omirisao hladnoću, namrštio lice i odmahnuo glavom, a onda se okrenuo i bacio pogled na duguljastu senku iza sebe. Pred titravom svetlošću ukazalo se tamno obličje ogromnog stilizovanog vrabca, neprirodno izduženog i sa krilima zabačenim unazad, sa nekakvim propelerima ispod njih, a gore, iznad drvenog trupa, sinulo je platno bakarne boje, premazano zaštitnim smolama i prepuno lakih gasova iz Smrdljive klisure. Iz mraka na svetlo izbi nečujno još jedna figura, skoro pa ratnu sekiru* u visoka i pola toga široka, sa ogromnim drvenim sandukom na ramenima, i jedva primetnim geganjem u hodu. "Hajde dete", reče prva prilika "utovari to na Vrabca... A gde su ti braća?", upita. Drugi patuljak samo mahnu glavom nekud iza, i iz mraka se pojaviše još dva slična njemu, svaki sa po jednim sandukom na leđima. On je već bio spustio male merdevine i gurnuo svoj sanduk na drvene daske, a onda i sam uskočio za njim i uzeo se posla da prihvati sanduke od braće i smesti ih i uveže.
Силни Ранков ентузијазам ми није допустио да прескочим ово. Наиме, пишемо обојица истовремено по један интернет роман, и шлепамо се успут, коментаришемо, критикујемо, ма као на правом курсу креативног писања...
А план је следећи (ово зовемо Мартинова метода) - напишемо 10 реченица које представљају 10 поглавља. Онда се свако поглавље разради у 5-10 реченица које говоре о чему се ради (како би нпр. могло да се пише било које поглавље по реду иако претходно још није ни започето) а онда се свако напише на 10-20 страна, где је једна страна 2900 словних знакова укупно, рачунајући и празна места и специјалне знаке.
Цео пројекат пратимо директно на сајту, у секцији интернет роман. Сасвим случајно обојица пишемо епску фантастику, његов план је овде а мој овде (читање плана или разраде може покварити потенцијални доживљај). Ту негде су и разраде - Елф кампф и Цепелин.
Други део идеје је у томе да како шта напишемо качимо на блоговима, а кад које поглавље буде готово, цело га ставимо на сајту на увид. Онда свако може да чита, коментарише на форуму...
Да не затрпавам овде сад овај пост, у следећем ћу ставити ово што сам до сад написао, тј прве две стране и нешто мало више...
Захваљујући Пеђи успео сам на брзину да упаднем у тестирање LiveStation сервиса. На моје велико изненађење, за разлику од Joost-a који се код мене на 1024 kb/s вукао као баба на тротинету, Мајкрософтово ТВ чедо ради - лепо. Ма сјајно!
Тренутно нема пуно канала, могу да се гледају/слушају само вести, али како ја немам кабловску, Euronews је сасвим добродошао, само да касније додају и Discovery да могу да гледам једини канал који стварно волим, и ето супер сервиса који бих могао да користим...
Друго, послао сам позивницу другу који има 768 kbs и код њега исто ради ОК, дакле не мора баш 800 да се има, како пише на сајту ;) Ако неком треба позивница, нека се јави (исправан мејл се подразумева)...
PS Каже Euronews да је у Бриселу неки Балкан етно музички фестивал у току... Као, хоће да упознају главни град Европе (?) са балканском културом (?)...
Недавно сам добио е-мејл (који сам одмах обрисао, па нисам запамтио тачне податке) у којем се нуди разним појединцима и фирмама да за 9.999 динара купе компакт диск са "најбољим начином за оглашавање", фино упакован у неко име типа "највећи електронски адресар" а који је заправо огромна база домаћих е-мејл адреса за... спемовање...
Саму поруку сам случајно приметио, јер је била у џанк фолдеру са остатком спема...
Са друге стране, Амери су напокон осудили оног свог на 25 година... Наши не морају да се брину, ми очигледно нисмо (каква год она била) Америка...
Помињао сам раније да поред конкурса припремамо још једно изненађење ове године, и данас смо га представили. У питању је први број бесплатног магазина у електронском облику.
Ништа претенциозно, 15 страна А4 формата, мала величина која ће радовати dial-up кориснике (3.4 MB), шарен садржај, припремљен у тајности. Следећи бројеви ће наравно бити отворени за предлоге, само овај априлски (рођендан сајта је 15. априла, пунимо 6 година!) је морао бити тајан и изненадан...
План је да магазин буде окренут књижевности, али да не изгледа као тоалет папир, мада немамо професионалног дизајнера, преламача... Такође, имамо и мале рубрике о филму, музици, играма, а планирамо да ротирамо и интернет, интервјуе, радионицу, ...
Заинтересовани могу да посете страницу на сајту (download са два mirrora за сад), или форуму, коментаришу...
Шта значи писати на енглеском, макар и не владати језиком најбоље, и релативно гледано, бити неписмен. Мој блог о играма за компјутер, који има укупно 14 текстова, од тога само 4 рецензије, 3 подсећања на старије игре и опис 2 алатке за играње на широком екрану - овог месеца има више посета него овај блог који управо читате, који постоји од 2004. године. 90% те публике долази путем разних кључних речи преко гугла. 9% долази преко гугловог претраживача слика. 1% са неких других претраживача и сајтова који линкују тај блог.
Чињеница да писати ћирилицом значи аутоматски изгубити кључне речи које би потенцијално стајале у наслову, све оне (99%) људе којима неће пасти на памет да нешто куцају на гуглу ћирилицом пре него ударе ентер, ... али кад се погледа реално, и боље је тако, јер је ово мој лични блог који и није намењен освајању света :)
Па ипак је занимљиво да нешто што постоји тек од новембра може да покупи толико велики део колача на гуглу...
На конкурсу за кратку причу сајта Eniaroyah.Com управо је завршена прва, елиминациона, фаза по групама. Осам такмичара чије приче је публика оличена у члановима форума регистрованим пре првог фебруара изгласала као најбоље пролазе у други круг, те настављају борбу у паровима, 1 на 1. Свих 20 пристиглих прича (oд 37 пријављених аутора!) можете да прочитате овде. Како, зашто, и за кога је гласала публика можете видети на 4 теме на форуму о конкурсу.
Интересантно је да је 17 аутора одустало још у првом кругу, тј. нису ни послали причу. Из контакта са њима, сазнали смо да постоје углавном 2 разлога - недостатак воље да се прича преда путем аутоматског објављивања кроз joomla систем за управљање садржајем, те недостатак разумевања за пропозиције у првом кругу. Наиме, иако је још приликом расписивања конкурса и у правилима лепо објашњено да се дела постављају на сајт, у рубрици намењеној конкурсу, према свим правилима сајта, људи на то нису обратили пажњу, пријавили су се, и онда се бунили што не може да се пошаље електронском поштом. Коме, питам се? Срећом, нико није тражио адресу поштанског претинца. Друго, мало аутора је схватило тему Расти! у само 1000 карактера (укупно) као елиминациону, и бунили су се због њене вишезначности. Па, шта хоћете боље од слободне теме :)
Неки су се пак снашли, и сад су у директном такмичењу за награде. Јер од ових 8, победници сваког пара у другом кругу, одмах освајају по 1 награду, чим уђу у прва 4. Прва три добијају још две... И тако даље, потпун списак награда и коме и ко их додељује је овде.
Какво је искуство које смо Ранко и ја стекли као организатори испред сајта и комисија која је надгледала гласање, техничка подршка, и све остало?
Па, углавном занимљиво. Као што рекох, доста људи не схвата да им је омогућено да брже и боље предају дела, већ се буне и само што не траже голуба писмоношу да примимо и нахранимо пре слања назад. Неки од аутора су се бунили и пре него што су послали причу, тврдећи да је гласање унапред невалидно јер њих нико на форуму не познаје (срећом, нико од оног силног броја од 1 особе која је учествовала на конкурсу, а коју сам упознао лично раније, није прошао у други круг), бунили су се у току гласања што нико не гласа за њих (што није била истина, дотични је у том тренутку био на другој позицији у својој групи) иако су само администратори и модератор тог форума могли да виде тренутно стање. Сви редом су постављали чудна питања на која смо унапред 3-4 пута дали одговор, што у обавештењима на сајту, што на форуму. За наук: Нико не чита упутства!
Постоји могућност да су чланови форума могли бити у теорији склони да гласају за неког кога дуго "знају". Међутим, мало ко од учесника конкурса је био на форуму пре почетка конкурса. НИКО од њих није прошао у други круг. За неке људе је гласало по 15-17 људи. Тако нешто се никад не би могло десити да смо имали 3 старца у жирију са уским погледом на свет и жељом да буду виђени/плаћени.
Углавном, настављамо, и ако учесници буду задовољни, правимо конкурс и следеће године опет. За сад остаје да испратимо други круг и пређемо на борбу за награде.
А припремамо и једно мало изненађење ове године, поред конкурса, али о томе кад буде...
Ово је просто. Пратећи упутство са званичног форума, можете добити Скајп 2.0 (са видео позивима) у неколико секунди/минута у зависности од брзине вашег интернета. Довољно је покренути конзолу, прекопирати овај код тамо и стиснути ентер,
унети своју лозинку, и након неког времена Y за "да - инсталирај и те пакете иако су 386" и Скајп се појави у Интернет менију...
У току сутрашњег дана ћу пробати да оспособим видео позиве, тј. проверим да ли већ раде и како...
А микрофон сам платио 150 динара :)
English: Just copy quoted code in terminal and press return. Enter your password and when asked later, type Y for yes, and Skype 2.0 will show in your Internet menu.
Волим их јер се кад тад покажу. А увек се лажно представљају. Посебно када се представљају као демократски и либерални слободарски људи, који воле кад сви имају једнака права, првенствено право на другачије размишљање и слободу говора. Сви, који мисле као они. Хеј, а овај текст чак нема никакве везе са политиком, већ са блогом. Да, има везе са једним домаћим блогом чија ауторка свој текст накнадно исправља да би био умеренији, и њу представио у лепшем светлу, а коментаре људи који јој скрену пажњу на нека претеривања, без вређања, напада, било чега некултурног обрише...
Само јер у суштини кажу "дај не буди наџак-баба и искулирај"... :)
Зашто ово спомињем? Не јер је један од 3 моја коментара на том тексту обрисан, он је био намењен ауторки и она га је прочитала, за остале није ни важан. Али не волим "обликовање јавног мњења" и представљање слике која одговара само вама. Ево, на овом блогу има гомила коментара где људи причају против мене првог, па их нисам брисао. Нека се види ко је шта рекао, шта сад... Једном (!) у историји блога (од 15. јуна 2004.) сам закључао коментаре, услед свађе која је измицала контроли, али тада је било онемогућено свима да пишу, а постојећи записи нису брисани...
Неки људи ипак воле да им остану само коментари са којима се они слажу. Коментари који говоре "хаха ти си паметна" или "и треба"... Не кажем да и сам нисам остављао похвале, и на том и на другим блоговима, али ако се моје похвале објављују а свака критика обрише, онда неко манипулише мојим (причам о себи, а ја сам најмање у питању) речима и ствара лажну слику... Слику у којој се сви слажемо и мислимо једном главом - усаглашеном са ставом аутора. Нека хвала. И збогом.
Moguće da sam i malo hrkao, jer kad sam se probudio devojke koje su sedele na sedištima ispred mene su se okretale i nešto kikotale. Ništa, uzvratio sam im osmeh i to je to.
А ко мисли да је у другом граду досадно, нека уочи пасус:
izvinite jer možete da budete tu a da se ne okrećete, znate ja tu vršim nuždu, pa da mi ne bude neprijatno, a i vama jer jedete sendvič.
Одакле ми ово? Па, у контакту сам са доста људи, и ових дана су сви на некој ивици, чамотиња и сплин, проблеми, егзистенција и љубав, притисци...
А онда ми друг јави да погледам текст (2 заправо) који је управо написао, и ја кренем да се смејем од прве реченице (делом и због његовог уникатног почетничко-погубљеног стила) а истовремено ми се јављају још два друга који читају и умиру... И ето, отуд ова рекламица, за један опуштен доживљај који је потребан већини људи тамо а не знају да преломе и мало одморе...
Како сам прошле године успешно заборавио 2 најважнија рођендана која сам требао да честитам (мојих кумова - обојице!) ове сам одлучио да обратим пажњу на разне "римајндере". Прошле сам се ослањао на гуглов календар, али ни он није свемоћан, и подложан је грешкама - људским :)
Углавном, посматрам страницу са рођенданима на facebook-у и смејем се. Цела моја генерација пуни 25 ових дана, разбацано по месецима горе-доле по страници. Сећам се кад смо сви пунили 18, у средњој, па је сваког месеца било 3-4 журке за "осамнаести" и друштво се само селило са једне локације на другу а забава није стајала...
И онда сконтам међу нама маторима (од нас ~25, преко Вас од ~27 до оних девојчица ситних што намерно више не остављају годину па се само дан види) гомилу клинаца који ове године пуне тек ~20, 21, 23... И стално су ту, проверавају, чекају, флертују, оцењују, продају...
И сетим се, како је било лепо кад сам ја био млад. Па ми смо тад радили свашта. "Као" смо ишли на факс, али смо лутали градом до зоре. Свако вече се седело код некога и зезало уз музику, фудбал, причу... Али дефинитивно нисмо висили по цео дан на facebooku, а не висимо ни сад... тек по мало...
Идем ја напоље, где је хладно и мрачно... а вама препоручујем 200 Degrees - The Darkness.
Како отерати гомилу најјачих клијената - лепо, обришите им блог. Данас је доста људи на blog381 које понекад пратим недоступна. Прекршили су правила. Која правила? Оставили су коментаре и линкове на својим блоговима једне непожељне особе...
Да, да, данас управа система која пружа услугу одређује корисницима ко сме а ко не сме да им коментарише блог... Ура за "интернет-демократију" и "слободе" које је блогосфера извојевала поступно свих ових година...
Знате, није све тако црно - имали су 24 сата да их све пронађу и побришу... XD
А корисницима овог домаћег блог сервиса могу да поручим само да се пакују и беже од таквих "газда"...
Кажу да интернет није ништа горе место за упознавање људи него било које друго. Све је то ок. Али ја кажем да јесте. Поготово јер не желим никога да упознајем, а стално ме опседају будале разне. Говорим о људима који вас контактирају из чиста мира и залепе се као чичак. Људима које никад нисте раније чули, видели, знали да постоје... A најгоре је кад се поставе тако да помислите да их можда знате, само се не сећате...
Да не буде забуне, упознао сам десетак људи у "стварном животу" са којима сам први контакт остварио баш преко интернета, али то су углавном људи са којима сам био дуго у контакту на неким форумима. Баш сам неки дан у Београду упознао Воју, Ирис и Младена, и све троје су ОК, али чињеница је да сам са њима у индиректном контакту преко годину, две, на форуму Света Компјутера. Упознао сам раније Ивана, Ранка, Милоша и Јелену, али њих сам "знао" још дуже са књижевног форума. Самим тим, ти људи, из дуго и постепено развијаних интернет познанстава не улазе у групу коју желим да опишем у овом тексту...
Ко улази? Па особе (ех, шта бих сад овде написао) које Вас виде на Фејсу или тако негде, па Вас контактирају, и онда почну невиђено да смарају трипујући ко зна какве глупости... Уопште не волим да причам са непознатима ако нема неког заједничког... основа за причу.
На пример, учланиш се на форум данас и контактираш ме да се јавиш из неког разлога, па предложиш да се исто вече упознамо ту и ту... за мене си лујка. Или - дођеш некако до мог ICQ броја, и причамо први пут а ти ме зовеш сутра на кафу, па не знам како да ти кажем, али кафу не пијем... О госпођицама које зову на питу, печење, колаче и слично, а онда кад се појави реална могућност да човек само прође кроз њихову близину и јави се успут, одмах почну да паниче и за сваки случај изјављују како не знају заправо да кувају... :D
Да, интернет је сјајно место, али се уопште не разликује од упознавања на улици, на факултету, у кафићу или било где. Свако ко навали као кретен и трчи пред руду, или не дај боже, уместо разговора већ размишља о кафи, а уместо кафе о ко зна чему... бррр...
Закључак? Претпоставка је мајка свих зајеба, рече један мудар човек. Не претпостављај да ме познајеш, не претпостављај да имам времена да се смарам глупостима, не претпостављај да желим ко зна шта. Све што желим могу и сам да урадим, пронађем, контактирам... А ако већ желиш нешто да питаш, уради то културно, ваљда је ред прво се јавити и представити, а онда тек, након што се пита, послати захтев за ауторизацију контакта... некад се то другачије радило... на срећу, још преостаје пар нормалних људи, иначе би све пукло...
Разна правна лица (читај "компаније") ових дана невладина непостојећа нерегистрована организација legalno.org позива да донирају парице како би се они лакше борили против пиратерије. Ко су, ко их је овластио?
Registrant Contact Information: Name: Vladimir Radojevi? Organization: Vladimir Radojevi? Address 1: Bulavar kralja Alexandra br.85 City: Beograd State: Belgrade Zip: 11000 Country: RS Phone: +381.645835146 Email:
Чудно, а? Нису регистровани на неку невладину организацију. Да не кажем, не заступају ни једну компанију која се бави производњом или дистрибуцијом софтвера. Као ESA што ради на пример. Или BSA. Па опет, треба људима (Човеку? Незрелом клинцу? Преваранту?) пара у силном походу на... још једну аферу, већу него брукање са непостојећом Тамаром Пајкић и ТвојКлик скандалом. Питам се ко ће тек њима платити?
ЛМ, Урке је детаљније ушао у проблем, прво овде, а онда су га "из организације" испсовали и испрозивали, крајње културно и пословно, белосвеЦки (не могу да линкујем, сајт тренутно нема индекс и не види се... можда га је неко одлегализовао?)... Ево тренутног закључка. Ето, чисто да се зна, и да га мало рекламирамо... Long live GNU...
Е да, први они не поштују "легално" јер су уклонили линк на аутора теме коју користе на сајту...
Copyright 2004-2008. Никола Буљ (Walker) - Не могу бити сматран за било какву потенцијалну штету насталу (у вашој глави, рачунару или животу) услед читања овог блога. Оригинални Hello Wiki дизајн урадио Fen, a блог покреће Blogger систем.
